Александар велики, нико као он!

Селектор најбољих кошаркаша србије остварио оно што није успео нико пре њега. Ђорђевић је први играч и тренер у историји који има одличја са ОИ, СП и ЕП.

Кошарка 18.09.2017 | 07:00 Када је тадашњи селектор СФРЈ, Крешимир Ћосић, уврстио Александра Ђорђевића на списак путника за Евробаскет 1987, “несвесно” је исписао прву велику страницу у играчко-тренерској каријери јединственој откад се кошарка игра на европском тлу.

Атински вулкан из 12. јуна 1987, пред око 17.000 гледалаца, у ком је Грчка победила СФРЈ 81:77, није прогутао Сашину жељу да два дана касније са осам поена учествује у победи над Шпанијом (98:87) и освоји прву велику медаљу. Безмало два месеца касније стигла је и друга, најсјајнија, са јуниорског СП у Бормију.

Али, онда не његовом вољом, уследили су изостанци из националног тима, све до 1991, када се први пут попео на европски трон. Није тада био међу главним актерима. Али, јесте мање од годину дана касније, у Истанбулу.

Тројком у последњим секундама финала Купа шампиона ушао је у срца навијача Партизана за сва времена, да би три године касније, у Атини, са девет тројки, односно 41 поеном (рекордом финала Евробаскета) вратио Југославији оно што јој је 1993. одузето санкцијама и тако закорачио у српску вечност.

Оставио је јавности да га слави, а он наставио да ниже успехе, олимпијским сребром 1996, па европским златом 1997, од кога је, чини се свима нама слађа она тројка против Хрватске, у првом званичном мечу две селекције после крвавог рата, па светским златом 1998.

Иако је у Атину отпутовао повређен, практично без тренинга, маестрално је одиграо, по минутима минијатурне али по учинку велике роле у четвртфиналу, полуфиналу и финалу које је, нажалост, испоставиће се, био последњи његов меч у националном дресу.

Пуних 15 година је требало да се врати у репрезентацију. Не на паркет, него поред аут-линије, као селектор. И одмах је наставио успешан низ. У Шпанији је на светском купу освојено сребро, али што је можда много важније, своје играче и нацију заразио је победничким духом. Та невероватна епидемија није клонула ни после чудне полуфиналне утакмице на Евробаскету 2015, једином репрезентативном такмичењу с којег се кући вратио без медаље.

Сребром у Рију, у који је Србија отишла “околном” стазом, преко квалификација, стигао је на корак до вечности, јер му је у том тренутку недостајала само “селекторска” медаља са ЕП, да би постао први играч и тренер у историји који има одличја са сва три велика такмичења.

Многима је она после силних отказа због повреда и личних разлога, пред овогодишњи пут у Истанбул, изгледала предалеко. Док су сви сажаљевали “орлове”, а неки и ликовали, јер ће на Евробаскет без седам сребрних из Рија и Бјелице, Ђорђевић и играчи су радили, веровали у себе, квалитет...

На крају, тај праг вечности, у којој нема нити једног тренерског, нити играчког великана, у којој је он сам, један једини, прекорачио је, ма прелетео, у полуфиналном дуелу са Италијом...

Ђорђевић једини као играч и тренер има медаље са сва три велика такмичења. Уједно, само је један од осморице стручњака који су освајали одличја на Евробаскету, Светском купу и Олимпијским играма.

На чувеној листи су још Срби Ранко Жеравица, Душан Ивковић и Жељко Обрадовић, Хрват Мирко Новосел, Руси Александар Гомељски и Владимир Кондрашин и Литванац Владас Гарастас.

(Новости.рс)