Анализа: Србија без Милоша Теодосића - шта даље?!

Теодосићеве патике неће моћи нико да попуни, јер веродостојна копија таквог аса у овом тренутку не постоји. Али, свако има своје врлине, па чак и мане, којим ће учинити овај састав Србије јединственим. Врлинама ће обликовати целокупну слику крајњих домета, а за мане ће се сваки члан екипе побринути да „покрије“ свог колегу и учини их занемарљивим.

Кошарка 22.08.2017 | 23:10 Кошаркашка Србија с великим негодовањем примила је вест да Милош Теодосић неће обући репрезентативни дрес на предстојећем Евробаскету. Повреда листа, са којом се најбољи плејмејкер Европе борио преко годину дана, узела је данак. Терапија овог пута није донела жељене резултате.

Репрезентативни лекар Драган Радовановић урадио је све што је могао – применио потребне терапије, вршио редовне контроле и време посветио убеђивању врсног капитена да мора максимално да одмара, како би увећао своје шансе да се нађе у авиону за Истанбул. Баш из тог разлога у Београд је стигао и физиотерапеут Лос Анђелес Клиперса, искључиво са добром намером - да Теодосића „оспособи“ за првенство Европе. Али, није успео. После много размишљања селектор Александар Ђорђевић морао је да донесе непопуларну одлуку – да Милошу Теодосићу пружи руку и захвали му се на томе што је од првог дана био уз екипу, упркос евидентним проблемима. Баш као што је то Душан Ивковићморао да уради пред Евробаскет у Словенији пре четири године, у готово идентичној ситуацији, тада због повреде потколенице. Да не залазимо превише у дешавања из 2013. године, мада су петорица играча из тог тима и данас ту (Недовић, Богдановић, Мицић, Штимац, Калинић) - сви су били знатно млађи и неискуснији, па ситуација и није погодна за поређење. 

Србија је тако остала ускраћена за помоћ комплетне петорке, између осталих, заслужне за олимпијско сребро у Рију прошле године. Пензионисани Стефан Марковић, повређени Мирослав Радуљица и Марко Симоновић, Никола Јокић, Милош Теодосић... Па још Немања Бјелица, Никола Милутинов... Актуелни светски и олимпијски вицешампиони претрпели су огромну штету. Али, Теодосићев изостанак пробудио је највећу полемику међу кошаркашким аналитичарима – шта и како даље? Има ли праве замене? Да ли је европска медаља сада реалност и да лиЂорђевић има адута као замену за најбољег на Старом континенту?

Нимало лак посао чека селектора Ђорђевића. Стефан Јовић сада је једини класични плејмејкер с већим репрезентативним искуством, док се Василије Мицић вратио у тим после дуже паузе и спреман је да марљиво ради и учи како би у наредним годинама постао ослонац репрезентације – дефанзивно, офанзивно и креативно. С обзиром на актуелна дешавања, његово време могло би да дође већ сада.

Добра вест за Србију је та што се Немања Недовић успешно опоравио од повреде рамена, његове шансе да заигра на Евробаскету драстично су порасле, али... Повољни резултати прегледа из Малаге прихваћени су у националном тиму с великом дозом опреза. Не због евентуалне сумње у стручност људи у Андалузији, већ због саме природе Недовићевеповреде. А она захтева деликатан приступ и пажљиво дозиран интензитет враћања у жељени ритам. Поуздани бек пропустио је већи део припрема и сада је потребно наћи прави модус у којем неће прерано „изгорети“ у жељи да надокнади изгубљено већ да сачува себе, а посебно повређено раме како би постепено изградио пут до коначног циља.

Ђорђевић ће са својим сарадницима темељно сагледати целу ситуацију, из свих углова.Недовић је, у садашњим околностима, и те како потребан саиграчима. Због своје експлозивности, хитрог првог корака, атлетских карактеристика, огромног искуства, одржавања праве хемије у тиму, али и због чињенице да по потреби може да „ускочи“ на место организатора игре. И баш му је Ђорђевић, с времена на време, додељивао ту улогу, кад год је ситуација на терену захтевала. Највише на Евробаскету у Немачкој и Француској, када је из коначног састава изостао Стефан Јовић, по потреби и на претходним Олимпијским играма, али и у Уникахи током последњих годину и по дана. И знао је да се носи са свим задацима, онако како се и очекивало.

Још када смо се бавили тематиком „Ко уместо Стефана Марковића?“ писали смо даЂорђевић воли да на паркету најчешће приступа комбинацији плејмејкер / бек где један има дефанзивну, а други нападачку оријентацију. То је оно чему ће тежити и сада, када је састав значајно измењен. Јер, има потребне елементе како би склопио мозаик по свом виђењу.

Теодосић је имао бескрајно селекторово поверење на терену и био је спона између тима и стручног штаба, покретачка машина, мозак сваке акције, нападачки велемајстор са толико бујном маштом да противничке одбране никада нису имале право решење за његове вансеријске бравуре и асистенције од којих застаје дах. То је Србија изгубила.

Али, ту су Јовић, Недовић, Мицић, Богдановић, Милосављевић, Лазић и Гудурић на местима плеј / бек. Комбинација је много, а ако Ђорђевић буде остао привржен модусу „седам ниских – пет високих“, где ће две позиције отићи вероватно на Николу Калинића и Владимира Лучића као крила, на располагању остаје пет упражњених места.

С Теодосићевим мукама Ђорђевић је био принуђен да своје бескрајно поверење, резервисано само за пробране асове, укаже Богдану Богдановићу. Од припремне утакмице са универзитетском селекцијом, па до јучерашњег окршаја са Немачком,Богдановић и Јовић чинили су тандем „дефанзивац-нападач“ и практично одменилиТеодосића и Марковића на паркету. Притом, било је очигледно да ће Богдановић бити играч „са лоптом у рукама“.

Његов вртоглави успон анализирали смо неколико пута, а посебан фокус био је управо на све чешћем заузимању позиције организатора игре. Почело је још у Партизану за времеДушка Вујошевића, наставило се код тренерског мастермајнда Жељка Обрадовића, а као ванвременски плејмејкер какав је био, Ђорђевић је увидео страшан потенцијал у Богдану. Зато га је и пустио да овог лета буде креативан, разноврстан, да преузме иницијативу и постане, незванично, први плејмејкер Србије.

У два меча на „Трофеју Београда“ поделио је 14 асистенција, против Русије чак девет, а на целом турниру у Хамбургу 19 на три утакмице!

Богдан је, несумњиво, решење какво се и тражи у Теодосићевом одсуству. Одавно је израстао у финишера за највише домете, воли лопту и она воли њега – зна да обезбеди себи позицију за шут из дриблинга, трка, после асистенције... А сада је свој кошаркашки асортиман оплеменио тако да може да разигра саиграче по жељи. У Београду смо видели колико добро сарађује са Бобаном Марјановићем, аи и са Кузмићем и Штимцем, које је такође неретко упошљавао.

У кошаркашке квалитете Стефана Јовића одавно нико не сумња, јер се у Црвеној звезди и репрезентацији доказао као страшан плејмејкер, пре свега оријентисан ка томе да саиграче учини бољим, али и да буде ноћна мора противничких нападача.

Уколико би Бранко Лазић пошао на Европско првенство, не само што би заслужено добио своје место (као и свако ко је сада у комбинацији), већ би то био и доказ Ђорђевићеветенденције да у сваком тренутку има дефанзивног специјалца, задуженог да помути разум најбољим организаторима с друге стране. За то ће имати и Драгана Милосављевића, кога је већ имао на располагању током Евробаскета пре две године, с тим да обојица знају да буду врло корисни као скорери из сенке. Лазић најчешће после добрих утрчавања и офанзивних скокова, а Милосављевић са дистанце и добрим полазним кораком.

Марко Гудурић би евентуално могао да има дијаметрално супротну улогу – да повремено растерети Богдановића, зависно од ситуације – да ли као класичан шутер, или чак као помоћни организатор. Гудурићево репрезентативно искуство у најјачој селекцији није импозантно, али после две добре сезоне у Црвеној звезди и трансфера у Фенербахче, можда је баш сада дошло време да и леворуки момак из Прибоја добије највиша задужења. 

Наравно, све ће зависити од коначног Ђорђевићевог избора.

Теодосићеве патике неће моћи нико да попуни, јер веродостојна копија таквог аса у овом тренутку не постоји. Али, свако има своје врлине, па чак и мане, којим ће учинити овај састав Србије јединственим. Врлинама ће обликовати целокупну слику крајњих домета, а за мане ће се сваки члан екипе побринути да „покрије“ свог колегу и учини их занемарљивим. 

То је сваки појединац српског тима радио од Ђорђевићевог доласка на кормило. Сви за једног – један за све. И баш та жеља за доказивањем, потреба да се помогне саиграчу и одбрани част репрезентативног дреса могла би да води Србију до краја. Ту и леже одговори на питања с почетка текста. 

Ми верујемо у ове момке. 

Извор: моззартспорт

ФОТО: Стар Спорт