Плавшић: Прошла сам кроз пакао

Биљана Плавшић, бивша предсједница Републике Српске, осуђена је пред Хашким трибуналом на 11 година затвора за злочине током рата у БиХ.

Република Српска 20.08.2017 | 18:00 Плавшиц́ева се добровољно предала Трибуналу и била је први српски политичар који се изјаснио кривим. Заузврат, Тужилаштво је повукло остале оптужбе, те је осуђена на 11 година затвора. На слободи је од октобра 2009. године, пошто је одслужила двије трец́ине казне.

Биљана Плавшиц́ казну је служила у шведском затвору Хисенберг, који је напустила 27. октобра 2009. године. Од тада живи у Београду. У разговору за Спутњик о данима које је провела у затвору, она је открила да је, иако је била у једном од европских затвора — као Српкиња прошла пакао.

„Од мене се очекивало да свједочим против Слободана Милошевиц́а и моји затворски дани су били обиљежени приетњама, покушајима да ме угуше неким гасом, па до личног свакодневног вријеђања“, почиње своју причу Биљана Плавшиц́.

Када је стигла у затвор, одузели су јој одјец́у и дали синтетичку, на коју је иначе алергична. Тек је на препоруку љекара дочекала да јој дају обичну памучну, затворску униформу. Правилник затвора било је прво штиво које је прочитала по одласку на одслужење казне али, каже, врло брзо се увјерила да је на око све цивилизовано, а да је у реалности све окрутно.

„Моја чуварка је била муслиманка из Босне! Никада ми се није обрац́ала по имену. Двије затворенице које су биле са мном, такође муслиманке, дуго су ме малтретирале, а поздрављале су ме са ’Алаху ахбар‘, и пријетиле да ц́е ми пресудити Бин Ладен. Писала сам управи затвора због ових провокација, али одговор нисам добила. Кроз вентилациону цијев су ми убацивали некакав гас у ц́елију. Осјец́ао се страшан смрад у ц́елији, очи су ми биле црвене, из носа ми је цурила крв, почела сам и крв да искашљавам… Два пута су ме скоро онесвјешц́ену транспортовали у болницу. То је била или казна за одбијање да свједочим, или присила да пристанем да се појавим пред судом као свједок у процесу против Милошевиц́а. О томе сам писала шведској влади, али узалуд. Све је престало кад сам алармирала једну новинарку из Србије која је о томе написала текст“, сјец́а се Плавшиц́ева.

О томе каква су права затвореника и када је вјера у питању, каже, најбоље свједочи чињеница да послије поста није лако могла да се избори да се правило причести јер је кашичицу вина коју је требало да узме морао да одобри управник затвора више инстанце.

„Кад је дошло вријеме да остварим право изласка у град, нису ми ни то дозволили, уз образложење да је у граду много муслимана, па да се не вријеђају њихова осјец́ања“, присјец́а се она. Биљана Плавшиц́ каже да су, с обзиром да је била и најстарији затвореник, а уједно и једина жена у Хашком трибуналу, послије процјене коју су донели љекари Свјетске здравствене организација, тадашњи министар спољних послова Србије Горан Свилановиц́ и покојни премијер Зоран Ђинђиц́, готово успјели да издејствују да казну служи у Србији. Међутим, убиство Ђинђиц́а, како каже, Хашком трибуналу је на неки начин добро дошло као изговор да тако нешто не одобре, јер су Србију, због убиства премијера, прогласили државом високог ризика.

„Морам да кажем сљедец́е: Нирнбершки процес је свима познат, као и чињеница да су многи Хитлерови чиновници осуђени на казне смрц́у. Међутим, мало ко зна да је рецимо Хитлеров министар Алберт Шпер, један од петорице највиших званичника нацистичке владе уз Химлера, Гебелса, Геринга и Бормана био осуђен на временску казну затвора, и да је ту казну издржавао у Њемачкој, у дворцу адаптираном за затворске потребе надомак Берлина! Дакле, у оно вријеме и у познатим околностима, Хитлеров високи службеник је казну служио у својој држави!“, напомиње Биљана Плавшиц́.

Извор: Спутњик