Херој дана: Повратник, узор и икона Вимблдона!

Много је људи писало о успонима и падовима у животу или каријери, али је Роџер Федерер свим тим дефиницијама дао један нови смисао.

Тенис 17.07.2017 | 19:15 Федерер је победио жуљем начетог Чилића и зацементирао се на врху листе играча са највише трофеја у Лондону. И све то после паузе од шест месеци прошле године.

"Оно што те не убије чини те јачим", је реченица коју смо сви вероватно чули безброј пута док седимо викендом увече и пребирамо по ТВ каналима тражећи нешто занимљиво чиме бисмо могли да се забавимо.

Та реченица се понавља у гомили филмова и серија мада је свакоме јасно да код већине људи она у пракси нема много смисла.

Роџер Федерер није један од таквих људи. Сматрали га највећим тенисером у историји или не, Федерер је на Вимблдону показао да су га повреде које му нису прошле године окончале каријеру учиниле још паметнијим и опаснијим играчем.

Готово невероватно делује да је своју 19. Гренд слем титулу освојио са 35 година и 342 дана. Пре шест, седам година много је људи веровало да ће сада он већ увелико бити у пензији и уживати можда у улози неког Виландера или Мекинроа који се појављују као коментатори.

Породица, Ђоковић у напону снаге, Надал, Мари у успону, сви млађи од њега. Ипак, остао је ту. Није био чест посетилац финала као раније када је на пример од 2003. до 2007. узастопно освајао титуле на Вимблдону, али је био ту.

Шест, седам година касније Федерер је и даље ту. По цену да зазвучи као мото човека који нема баш много везе са спортом, РФ делује јачи него икад.

Један други спортиста је рекао “Падао сам изнова, изнова и изнова у животу и то је разлог што сам успео”. Можда само добар маркетинг, тек Мајкл Џордан је то рекао можда и негде у паузи између утакмица у којима је убацивао по 40 поена што за Ем Џеја није био никакав проблем.

Мада се човеку кога зову кошаркашким Г.О.А.Т (греатест оф алл тиме – највећи свих времена) током каријере могло замерити много шта од склоности према коцки и великом броју жена, једну ствар нико није могао да му оспори – невероватан такмичарски дух.

Федерер у својој бранши није претерано био склон пороцима или бар не да се за то јавно зна, али оно што се може јавно видети је његов такмичарски дух чак и у овако позним годинама каријере.

Недавно је Кен Роузвол рекао да ће Швајцарац бити сила у тенису бар још неколико година. Сада можда изгледа олако давати такве прогнозе, али где су сви прогнозери били када се прошле године Швајцарцу дешавало нешто што би можда 1% професионалних спортиста поднело да не дигне руке од свега и одустане?

Све је ишло тог тренутка на воденицу млађих “лавова” који додуше сада имају више од тридесет година.

"Ово је магично. Превише. Веровање да могу да достигнем овакве висине је било кључно. Било је тешко претходних година, после прошлог сам размишљао да ли ћу уопште моћи да се вратим овде. Губио сам од Новака 2014. и 2015. али сам веровао да могу да се вратим и то се догодило. Наставићу да верујем и сањам јер само тако можете остварити снове", рекао је после победе над Марином Чилићем у данашњем финалу Роџер Федерер.

Од прошле године и периода највећих сумњи – Аустралијан Опен, Мајами, Индијан Велс, Хале, Вимблдон, два Гренд слема још додата свом тениском салду и још два мастерса која највећи број играча не доживи никад. У томе се огледа класа Роџера Федерера ма колико био неомиљен у делу публике у Србији.

“Не желиш изгубити финале Вимблдона. Изгубио сам три финала и никога није било брига, мислим да нико није ни знао да сам био у финалу, Када освојиш турнир, онда то цео свет зна”, ове речи је пре финала Марину Чилићу упутио Горан Иванишевић.

Навијачи су Чилићу поручивали да разбије Федерера, на нози је хрватски тенисер имао жуљ, па није могао да пружи свој максимум, а у мечу у коме је изгубио 6:3, 6:1, 6:4 чини се да и сам може да научи нешто од данашњег противника.

Не рачуна се никада колико пута паднеш, него колико пута устанеш после пада – још једна од флоскула које се провлаче кроз велики број филмова или серија. И тако истинита у погледу великих шампиона.

Када се присетимо оних спортиста које су ломиле повреде, порази или приватне трагедије, списак је веома дуг. Али када покушамо да се сетимо оних који су се после таквих околности враћали још одлучнији и бољи листа је крајње оскудна.

Можда Марин Чилић данас није успео да освоји трофеј на Вимблдону, али свакако треба да размишља на овај начин да би се и у будућности вратио у Лондон као конкурент за пехар.

Роџер Федерер је подигао први трофеј у Ол Ингланд Клабу после 2012. године, осми укупно. Остао је сам на врху по броју титула на Вимблдону, а Рафаелу Надалу је одмакао бројем ГС титула. То су чињенице. Оно што је импресивније од свега је да се дефинитивно вратио.

Скоро су на интернету освануле шале на рачун Леброна Џејмса. Навијачи Кобија Брајанта су Леброновим фановима поручили да се за Џејмса никада није везивао појам “Леброн менталитy”.

Овај израз сабира у себи вољу, упорност, напоран рад, неодустајање, такмичарски дух, све оно што чини једног шампиона.

У тенису се за Федерера сличан појам никада није изричито везивао као што је то случај са рецимо Кобијем Брајантом. У случају Швајцарца није ни било потребе, у његовој колекцији се свеједно нашло “брдо” од 90+ трофеја.

Тога нигде не би било да он у глави нема посебни ментални склоп, који многи активни играчи, али и они који већ годинама играју на туру могу и треба да покушају да ископирају. То је пут да се пређе пут од хероја дана какви су били Адријан Манарино или Жил Милер до истинске тениске легенде и иконе Ол Ингланд Клаба као што је Роџер Федерер.

Извор: Б92