Семберски обичаји за Ђурђевдан

Бројни ђурђевдански обичаји у Семберији, подмајевичком крају и Подрињу везани су за здравље, берићет, родност и за долазак прољећа. Припреме за њих почињу још крајем априла, а све се завршава ђурђевданским уранком шестог маја.

Република Српска 03.05.2017 | 22:45 Већ крајем априла и првих дана маја семберски пољопривредници почињу припреме за обиљежавање Ђурђевдана, који је посвећен светом великомученику Георгију. Ђурђевдан празнују сви - они којима је он крсна слава, али и они којима то није. Због тога постоји и велики број обичаја који се упражњавају поводом овога празника.

Први посао јесте посјета шума да се пронађе највиткије стабло дрвета јове или јохе, а у Семберији познатог као јошика. Ријеч је о дрвећу које расте високо, право је и има глатку кору. Јошиково дрво сјеку момци, слично као и божићни бадњак, па се доноси уочи Ђурђевдана у центар села, на раскрсницу путева и укопава се. При врху стабла постави се крст, а младо дрво се украси цвијећем, заставом или дугим бијелим дјевојачким пешкиром.

Чину постављања јошике присуствује читаво село, а то се обавља уз пјесму, игру и весеље. Вјерује се да младо јошиково стабло штити село од болести, олује, похара и свих осталих невоља све до наредног Ђурђевдана.



Упоредо са одабиром јошиковог, заштитничког дрвета, људи овога дијела Републике Српске, али и у Срему и Мачви, бирају и највиткије младице љеске, од које уочи Ђурђевдана праве крстове и постављају их на дворишне капије, изнад врата, на њиве, у воћњаке, пчелињаке и торове.
Такође, вјерује се да љескови крстови имају заштитничку моћ, а скоро је да нема капије у овом крају која није украшена овим симболом. Најважније код овога обичаја јесте да љескови крстови освану на Ђурђевдан на мјестима намјењених за њих. И они се чувају пуну годину дана.

Уочи Ђурђевдана обичај је да момци сјеку цвијеће дјевојкама, углавном милодух, кога је некада и највише било око сеоских кућа. У наше вријеме, када скоро свако двориште има уређене цвијећњаке са великим бројем разних садница, чак и раритетних, момци уберу цвијет како не би правили штету у перивојима.

Сјеча цвијећа је својеврсно надметање момака и родбине њихових дјевојака. За младића који успије, упркос што се те ноћи цвијеће чува, да исјече милодух или убере цвијет, значи да ће се те године оженити. Обичај је да момци сијеку цвијеће само својим изабраницама. Ако не успије у намјери, онда цијелу годину дана момак је изврнут подсмјеху и задиркивању дјевојке.



Исјеченим милодухом момци су украшавали своје капије, што је био сигуран знак да се те године припрема свадба.

Ђурђевдански уранак у новије вријеме се све мање упражњава у облику у коме је некада настао, јер сада нема изворишта и вирова у којима су се у ђурђевданско праскозорје тајно купале дјевојке. Додуше, и сада постоји уранак (устајање када се дијеле ноћ и дан, много прије изласка сунаца), али се не одлази на ритулно купање.

И у овом обичају изражено је надметање младих. Дјевојкама је циљ да се искраду и да се наге окупају изворском водом или у ријеци, виру или потоку, како би цијеле године биле здраве и једре, али и поносно што су надмудриле момке и неопажене од њих се окупале голе.

Момци су, пак, још иза поноћи посјећивали мјеста погодна за ђурђевданско купање дјевојака, да скривени иза младог лишћа посматрају купање дјевојака, а уз то настојали су и да им украду одјећу.

Посматрање нагих дјевојака и крађа одјеће често и није било безазлено, јер се сматрало да се тим чином насрће на углед и част дјевојке, па је било и великих размирица, понегде и кавге.

У неким селима на ђурђевданско јутро чобани су први пут изгонили стадо на пашу, а онда су на испашишту приређивали чобански ђурђевдански ручак, углавном: сир, кајмак, проју, суво месо, качамак...

Ђурђевданске свечаности завршаване су ломљењем славског колача у кућама које славе светог Георгија, а за софрама су били сви - гости и домаћини, јер се каже да пола Семберије слави Ђурђевдан, а друга половина су гости.

Ђурђевдан је веома честа крсна слава у овом крају, а донијели су је преци садашњих Сембераца из старог краја, из Херцеговине, у којој је, такође, Ђурђевдан честа и породична слава.
Како је некада било у старини, тако је и сада у новом завичају. Како било, тако остало - с кољена на кољено.

БН телевизија