Прича: То је Истина...!
Постигао је све. Освојио је шампионски прстен, победио је сваког, није се бојао никог. Чак и када је Бостон пролазио кроз најстрашније периоде, он је био светлост на крају тунела.
Кошарка 03.05.2017 | 22:15
Можда никада неће бити помињан у контексту с Билом Раселом, Леријем Бирдом, Робертом Перишем, Џоном Хавличеком... Али, Пол Пирс је великан Келта. Легенда.
Имао је две велике жеље. И један животни сан. Да са Клиперсима освоји шампионски прстен и да последње „збогом“ кошарци каже у дресу своје прве љубави - Бостона. О оном, можда и најважнијем сањарењу, нешто касније.
Није му се дало да постигне зацртано. Кошаркаши Јуте имали су превелику жељу за победом. Клиперси су били, зачуђујуће мирни. Готово анемични. Такав је био и Пол Пирс. Ваљда и сам свестан да са навршених 39 година не може да промени ствари. Да не може да утиче на игру у тој мери као што је то радио некада. Није ни био његов посао да прави разлику, већ да својим искуством ојача екипу. Изабрао је тим губитника и то је можда његова највећа грешка.
Ипак, постигао је све. Освојио је шампионски прстен, победио је сваког, није се бојао никог. Чак и када је Бостон пролазио кроз најстрашније периоде, он је био светлост на крају тунела.
Постоји та, можда и не толико позната прича да је његов живот могао да поприми тотално другачије контуре. Живот радника у Градској чистоћи, што је била његова жеља током раних, средњошколских дана. Можда никада не бисмо гледали Пола Пирса очима идола многе дечурлије. Већ би то био само Пол, један од многих чије би задужење било да чисти отпатке за другим људима.
Као клинац који је одрастао у Инглвуду (у близини некадашњег дома Лејкерса), предграђу Лос Анђелеса где је владао криминал, за боље није ни знао. Али, кошарка је била његов излаз из тмурне стварности.
Говорили су му да није талентован за кошарку. Зато није ни био део Инглвудовог тима током прве две године. Тренери су му саветовали да је боље да одустане. Био је спор, а проблеми с килограмима нису му олакшавали живот. Није се предао.
Увео је радну етику која га је претворила у машину. Свако јутро био је у дворани тачно у пола шест, заједно са двојицом најбољих другова из детињства и радио је. Толико да на крају не би имао времена ни да се пресвуче, па је на часове долазио знојав и прљав. Али, он је осећао радост. Схватио је да може много. У свему му је помагао кућни пријатељСкот Колинс, у то време помоћни тренер у школском тиму, по звању полицајац. Радио је на томе да Пирс не заврши у лошем друштву и да га улица не узме под своје.
Убрзо је постао прва звезда тима, а те давне 1995. године нашао се у друштву најбољих средњошколских играча из САД и Канаде. Стајао је раме уз раме с Кевином Гарнетом, Винсом Картером, Стефоном Марберијем и Ентуаном Џејмисоном.
Одлазак на универзитет Канзас био је скок у непознато. Имао је много проблема. Често је главом био одсутан, није успео да прати ритам легендарног Роја Вилијамса.
"Обожавао сам Пола Пирса. Умео је у исто време да ме натера да га волим до лудила, али и да ме доведе до лудила", причао је својевремено Вилијамс.
Није успео да узме титулу за две године рада. Заједно с Скотом Полардом, Рефом Лафренцом, Џаком Воном и Билијем Томасом успео је да оствари скор 69-6. Али, није видео шампионски пехар.
То га је натерало да се пријави на НБА драфт 1998. године. Ни тада није могло без непредвиђених дешавања. Био је изабран као десети пик, а много година после те чувене лутрије из Бостона су открили праву истину - да Пирс није био у плану. О томе је причао тадашњи Генерални менаџер Крис Валас.
Наиме, Келти су на уму имали да изаберу Дирка Новицког, али како се умешао Дон Нелсон иДиркенштајна узео за Далас, у редовима некадашњег шампиона морали су да реагују експресно и догодио се Пол.
Пирс је у почетку био јако разочаран. Не чињеницом да су га бирали Келти, већ да је испред њега било девет играча. Зато је Пирс решио да ради још више на себи. Сведоци тадашњих дешавања у Бостону потврдили су да је Пол Пирс свако јутро био у дворани и да је током мукотрпних истрчавања спринтерских вежби и шутева узвикивао имена свих играча који су на Драфту били испред њега. Од првопласираног Мајкла Оловокендија, преко Мајка Бибија, старих познаника Лафренца, Џејмисона и Картера, па све до Новицког.
Кључни човек у његовом животу тих година био је Џон Конор. Тада представник Бостона на Драфту, с којим је Пирс брзо створио нераскидиву везу. У међувремену Конорје постао менаџер задужен за опрему, а често се прича и о томе да је Пирс обожавао да се с њим такмичи у шутирању тројки. И често је губио.
„Волео сам треш-ток. Али, убрзо сам сазнао да и Џон воли исту ствар. А онда сам схватио да не могу да га победим. Губио сам од њега, изнова и изнова. То ме је излуђивало“, открио је Пирс својевремено.
Колико му је, заправо, то сметало, говори чињеница да је једном приликом разбио микрофон. Наиме, камере су снимале такмичење између њих двојице, Џон је победио, аПол полудео.
Био је велики борац, желео је да оствари снове. И радио је крваво како би то и успео. Осим тога, волео је изласке до дубоко у ноћ. Тако се догодио 25. септембар 2000. године, када је Пирс умало изгубио живот. Са својим тадашњим ортаком и саиграчем Тонијем Батијеом и његовим братом изашао је у један ноћни клуб. У једном тренутку непажње десило се крвопролиће. Док су Батије и његов брат окренули главу и отишли до тоалета, Пирс се нашао у загрљају две девојке. Прича каже да је један момак желео да склони Пирса од своје сестре, а када је дошло до гужве добио је флашу у главу, а онда и једанаест убода, од чега је једна убодна рана била на само три милиметра од срца.
И поред тога, из болнице је изашао за мање од две седмице, успео да се опорави и одигра целу сезону. Чак 82 утакмице! Мада је касније и сам признао да се на терен вратио пребрзо, односно да је бежао од реалности како би цео догађај што пре истиснуо из сећања, успомена му је остала у виду ожиљака. Које је касније сакрио тетоважама.
Био је толико тврдоглав, упоран и истрајан у својој намери да од Бостона направи тим за поштовање, да је од управе сваке сезоне тражио да извуку велики новац и створе му појачања. А он ће усадити шампионски ген. Келти су прво покушали са променом у клупској структури. Довели су му Дока Риверса и чувеног Денија Ејнгеа на место ГМ. Пирс није био задовољан. Био је вођа у тиму с много клинаца. Зато је често у питање доводиоРиверсове и Ејнгеове способности да воде клуб. Успео је у својим намерама. Добио јеКевина Гарнета и Реја Алена, а недуго затим окитио се шампионским прстеном. Био је човек одлуке, преломна фигура финалне серије против Лејкерса. Нико му ништа није могао. Сви памте ону, незаборавну, прву утакмицу с Лејкерсима, коју је одиграо из колица. Тада је свим навијачима Бостона застао дах. У једном тренутку изгледао је као да никада више неће моћи да игра, да му је колено отишло заувек. Два минута касније вратио се на паркет и меч завршио „на једној нози“. Ни данас нико не може да опише шта се Пирсу десило тада...
Само неколико седмица раније, одиграо је једну од најбољих партија каријере. Обожавао је дуеле с Леброном Џејмсом, Краљ га је подстицао да увек извуче оно најбоље из себе. Тај седми меч полуфиналне серије Истока навијачи Бостона, али и прави заљубљеници у кошарку никада неће заборавити. Убацио је 41 кош у директном дуелу с Леброном и Бостону подарио херојску победу.
Али, утакмица по којој ће га сви памтити била је она с почетка његове каријере. Био је то 15. март 2001. године. Пирс је сместио 42 поена тада страшним Лејкерсима, што ће заувек остати уписано као лични рекорд.
Тада је Пол Пирс добио надимак - Истина.
И данас се препричавају детаљи после утакмице, када је Шакил О'Нил пресрео једног новинара из Бостона и рекао му:
„Пиши и немој ништа да избацујеш. Моје име је Шакил О'Нил, а Пол Пирс је јеб... истина! Знао сам да може да игра, али никад нисам могао да замислим да може да игра овако“.
Пирс је тада био 23-годишњак, заглављен у катастрофалном тиму, тек нешто више од годину дана после опоравка од страшних убода.
„Био сам млад, а када сам добио те похвале од О'Нила, то ми је дало самопоуздање и додатну мотивацију. То је оно што је потребно сваком младом играчу. Мало је играча који добију надимак тако рано. Зато сам осетио потребу да се докажем и будем достојан новог имена“, био је јасан Пирс.
Било је много невероватних детаља који су обележили каријеру Пола Пирса. Превише да бисмо понаособ набрајали у једном тексту.
Сада, Пирс планира да се посвети неким другим стварима у животу.
Каријеру је завршио са 26.397 поена из 1.343 утакмице и 45.880 минута. Имао је чак 7.527 скокова и 4.708 асистенција. Четврти је најбољи тројкаш свих времена (2.143), осми у броју убачених слободних бацања (6.918).
Пирс је живео кошарку са циљем да оствари своје снове. Имао је срећу да већи део испуни.
Осим две поменуте ствари с почетка текста, није остварио можда и највећи, дечачки сан - да понесе дрес Лос Анђелес Лејкерса. Чији је навијач био од малих ногу.
То је Истина.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар