Боби Марјановић: Знам да припадам НБА лиги!
Кошаркашку причу почели смо после једне од 80 утакмица лигашког дела сезоне у свлачионици Детроита, где се налази ормарић и кожна фотелља са презименом Марјановић.
Кошарка 21.04.2017 | 21:20
- Кад победимо не слави се много, све се своди на међусобно бодрење јер нас брзо очекује следећа утакмица, а из истог разлога не можемо ни да клонемо духом када изгубимо. Играчи буду тужни сат времена и иду даље - духовито ће Марјановић за Блицспорт.
Скромо и уз шалу, Боби објашњава како проживљава лепо и ружно што се догађа саиграчима, невезано за то колико минута проведе на терену и којим учинком допринесе резултату.
- Прво, срећан сам што сам уопште у НБА лиги. Не у контексту “ниси дорастао, па буди срећан што си овде”, већ зато што знам да овде припадам, да ми је овде место и да време које имам више у односу на остале искористим да радим на себи, усавршим оно што је добро и поправим оно што није.
Иако се причало о евентуалном трејду, наш центар демантује да је било приче о напуштању клуба.
- Ово је бизнис и никада не знаш шта може да се деси, али сам у сваком моменту био сигуран да ћу остати у Детроиту, нисам ни мислио да ћу мењати средину. Такве приче нису утицале на мене, био сам хладне главе, ни забринут ни разочаран, пошто сам имао јасан однос са људима из клуба. Одлично ми је у Детроиту. Фасцинира ме то што све чине да се играч осећа добро, буде испуњен, да му ништа не недостаје, а то је основа да даш све од себе.
Осим због одличне игре, бивши центар Звезде остао је упамћен на Калемегдану и по духовитим и искреним изјавама, а сада је евидентно да је напредовао и у тој сфери.
- То искуство говори из мене, како сам стасавао као играч, тако сам гледао да се развијем на другим пољима. Посебно овде, велика је машинерија, људи те не познају кад дођеш, анализирају се изјаве које дајеш и то је некада битан начин да се покажеш. Нико пред камерама не може да буде превише опуштен, али сам научио да се не оптерећујем, спонтан сам и мислим да људи то цене и препознају.
Од доласка у Детроит није му било потребно много да се покаже пред навијачима, који у моменту када тренер Стен ван Ганди Бобија уводи у игру, захтевају да уђе и постане љубимац навијача.
- Невероватно је кад цела хала виче углас “хоћемо Бобана”, то много утиче на самопоуздање. Драго ми је што обраћају пажњу на мене, дају ми на значају и то представља велики мотив. Желели су да ме виде на терену, њихов сам миљеник.
Навијачи га траже, али одлуку о његовој игри доноси тренер.
- Тренер је тренер, овде или у Европи, никада се не доводе у питање његове одлуке. Имамо изванредан однос, никад немам нити ћу имати речи замерке. Лепе приче о Ван Гандију и његово познавање кошарке највише су утицали да дођем у клуб, а шта више играч може да пожели него да га припрема неко попут мог садашњег или бившег тренера Грега Поповича.
Тим се гради на паркету, али и ван хале, посебно у НБА условима.
- Не дружим се само са Беноом Удрихом, није фраза, заиста сам близак са свима. Када сте осуђени на исти круг људи, трудите се да све одлично функционише, па зато идемо на заједничке вечере, не само играчи, већ и помоћни тренери и доктори, држимо се заједно, шалимо, све слободно време које имамо подређено је екипи, од тренутака када одлазимо на куглање до гледања битних утакмица.
Ко је упознао Бобија зна и за његов ведар дух и позитиван поглед на свет.
- То је стање ума, најважнија ствар. Има она изрека да је човек сам себи највећи непријатељ, а ја не желим тако да утичем на себе. Осим рада и позитивних мисли, имам и велику подршку породице и њихови осмеси кад дођем кући после тренинга или утакмице само ме још више подстичу. То је истина.
Супруга: Разумемо се погледима
На свакој утакмици Боби најснажнији аплауз добија од супруге Милице, која не крије задовољство када га види на паркету.
- Сва моја пажња усмерена је на Бобана. Често заборавим и ко игра и који је резултат, гледам само њега и шта ће да уради. Имамо у оквиру хале собу за децу у којој родитељи могу да оставе клинце на чување и уживају у кошарци. Наш старији син Вук у овом узрасту више воли да се игра са децом него да прати меч, иако полако постаје свестан неких ствари, док је млађи Петар још мали. У сваком моменту, док је Бобан на терену, могу да претпоставим како се осећа и како је расположен по његовом изразу лица. Довољно је само да се погледамо и знам о чему размишља. Како се формирао као играч научио је да све те кошаркашке ствари остави у хали, а код куће се посвети породици. То је добро, пошто нисам неки стручњак за кошарку, не волим да се мешам, тако да не бих ни знала како да га орасположим причом после пораза. Бавимо се неким другим темама пошто му највише прија када проводи време у кругу најмилијих - каже Милица.
На вези са Јокићем и Бјелицом
Боби није штедео речи хвале на рачун Николе Јокића и Немање Бјелице...
- Када гостујемо у Денверу или Минеаполису увек се потрудимо да се видимо вече пре утакмице, испричамо, а чујемо се и телефоном. Неизмерно ми је драго што обојица добро играју, знам још одраније какви су потенцијали и заслужују све лепо што им се дешава.
Извор: блиц.рс
Коментари / 0
Оставите коментар