Русија разочарана Хрватском

Анвир Азимов, амбасадор Руске Федерације у Загребу ових дана је позвао на разговор Звонка Зубака, хрватског бизнисмена који се бави трговином оружја. Зубак је у време рата деведесетих био у групи која је путем фирме "Wинслеy Финанце Лимитед" била главни снабдевач Хрватске оружјем, међу којим је било и много оног који им је дала - Русија.

Регион 14.04.2017 | 17:07 У разговору је било речи о наоружању руског порекла, па је Азимов звао Зубака да му сачини попис свог оружја које је преко Русије од 1992. па све до 1997. године стизало Хрватској. Разочарани Азимов се љути на Хрватску, пре свега због нерашчишћених рачуна из тог периода, наводи "Вечерњи лист".

Годинама незаинтересовани

У разговору са Зубаком Азимов је казао да је Русија разочарана понашањем Хрватске, те да би Хрвати требало да се подсете ко их је у време међународног ембарга наоружавао и спашавао. Стога је и затражио попис свих испорука. Изгледно је да Русија зна шта је тих година испоручивала зараћеној Хрватској, али јој је свакако требала и додатна потврда.

У попису, који је у поседу загребачког "Вечерњег листа", наводе се огромне количине тог наоружања. На попису је и моћни ракетни систем С-300 ПМУ који је делом био испоручен Републици Хрватској уочи "Олује", и који је потом био послужио као психолошка кочница ваздушним снагама СР Југославије како би их одвратила од интервенције током акције етничког чишћења.

Систем С-300, према тврдњама Звонка Зубака, никада није отплаћен Русији, због чега он још од 2001. води судски процес у којем тражи исплату, поврат или нагодбу.

Све хрватске владе од тог су процеса бежале главом без обзира. Међутим, та ноншалантност сада би Хрватској могла да закомпликује живот. Јавна је тајна да је систем, чини се још 2004. отишао из Хрватске, те да је дат на увид најзаинтересованијима – Америци и Израелу, тврди загребачки лист.



Како није било никаквих чврстих потврда о томе, Русија се све ове године правила да је се то не тиче. Али сада, барем како се може ишчитати из акције Анвара Азимова, Русија би нагло могла да постане заинтересована за постављање питања Хрватској – где се налази ракетни систем који смо вам испоручили!?

Азимов јесте покренуо ту акцију, која би могла да резултује новим притиском Русије на Хрватску, али одлука о покретању “неугодних питања” ипак није на њему, него на његовој централи у Москви.

Божићни контакти

Чињеница је, међутим, да је Русија деведесетих година прошлог века јако задужила Хрватску и то у време када јој је било најгоре.

Зубака је, као сувласника компаније основане на Канарским острвима, иза које се тада крило 20-ак оснивача, разних пословних људи из Енглеске, Финске, Канаде, Швајцарске, Чешке, Немачке, тада у разговорима у Загребу ангажовала хрватска страна да покуша да набави оружје које други добављачи нису успевали, а то се углавном односило на борбене авионе, хеликоптере, разне противавионске и противоклопне ракете.

Првобитна је идеја била да се за набавку трговци обрате САД-у. И први контакти, између Божића и Нове године 1991, показивали су да Американци желе да помогну Хрватима. Један од саветника за одбрану тадашњег председника САД Џорџа Буша старијег дошао је у Загреб и изгледало је да ће Хрвати добити ремонтоване авионе Ф-15.



Но, неколико недеља касније Зубак је позван на састанак у Париз, где му је амерички саветник рекао да "САД нажалост не могу себи да дозволе кршење ембарга". Но, понудио му је друго решење, рекавши да ће помоћи у томе да своје војне потребе Хрватска реши преко Русије, па му је дао контакт тајних агената Финске који су у то време имали најбоље изграђене односе с руским генералима.

У Хрватској су били јако сумњичави према овом аранжману јер је владало мишљење да су Руси повезани са Србијом и да од тог посла неће бити ништа, него да ће Руси покупити новац, а неће испоручити ништа. Зубакова фирма у акцију креће са својим новцем и следи одлазак у Москву, преко Финске.

Тамо су договорени детаљи, а када је посао одобрио и руски председник Борис Јељцин, почела је прва, опрезна испорука два транспортна хеликоптера Ми-8.

Договор са НАТО

Како је прелет преко других земаља, посебно Мађарске, изазивао превише пажње, убрзо је договорено да ће се оружје превозити великим цивилним руским транспортним авионима АН-124 (Антонов) и ИЛ-76 (Иљушин).

Руси су рекли да ће због контроле лета то тешко ићи јер ће сви знати да то нису цивилни летови, и да ће најтеже бити током прелета Мађарске. Наиме, ту су били амерички "авакси" који су надзирали ваздушни простор Југославије, због чега су се Руси прибојавали да ће им присилно приземљити авионе.

Зубак је, међутим, с партнерима отишао на састанак с тадашњим генералним секретаром НАТО-а Манфредом Вернером, што је резултирало да сви убудуће "зажмуре" на руске транспортере који су носили оружје за Хрватску. И из војне базе 200-тињак километара источно од Москве редовно су почели да полећу велики руски транспортери.



Од 1992. па све до 1997. из Русије је за Хрватску организовано око 160 летова са по у просеку стотињак тона оружја. Почели су да стижу и МиГ-ови 21, који су били ремонтовани и стари десет до 12 година. За потребе обуке хрватских пилота на "летећим тврђавама" хеликоптерима Ми-24 стигли су и руски инструктори који су за шест месеци обучили све хрватске пилоте.

Посредством Руса тада су Хрватској продате 54 летелице, дакле две ескадриле МиГ-ова 21, транспортно-хеликоптерска ескадрила и 11 борбених хеликоптера Ми-24. Све то наоружање пристигло је по врло пристојним ценама, пише "Вечерњи".

Свађа због С-300

Када је на власт дошао премијер Иво Санадер, готово да је избио међународни скандал јер су Руси још тада начули да су Хрвати допустили Американцима и Израелцима увид у технологију С-300 и, још горе, копирање техничких шема система.

То је било скандалозно јер је тако омогућен увид у све тајне руске војне технологије, која се показала надмоћном у односу на америчке "Патриоте".



Колико се може разабрати из разних извора, Хрватска је још 1997. одлучила да неће да комплетира систем те је идућих година покушавала да нађе купца. Заинтересовао се Иран, но испоруку су спречиле САД. Касније се заинтересовала и Турска, која је овим системом желела да одговори на чињеницу да је Грчка преко Кипра купила С-300.

Ти послови нису реализовани па се систему губи траг 2004, када је сва опрема наводно укрцана на брод у Ријеци и наводно отпловила у правцу САД.

(Блиц/Вечерњи лист)