Додик и пироман и ватрогасац!

Сву муку, јад, биједу и мизерију, осликава један други човјек. Један анонимни радник са стране, који показује на полупразне гајбе и говори : 'Сто марака све ово. Напиши на шта су жељезничари спали, напиши слободно'.

Република Српска 22.03.2017 | 15:40 Мучно је било гледати ових дана јадне, преварене и понижене раднике Жељезница Републике Српске, како штрајкују глађу и траже своје заостале плате. То су тек обични људи, које су силне приватизације, докапитализације и поратне пљачке довеле на руб егзистенције. Штрајковали су глађу на бањалучкој Жељезничкој станици.

Чини се да је та станица, одувијек аветињски празна и неискориштена, некако направљена баш за ову сврху.

Штрајк глађу. Ултимативни облик борбе малог и обесправљеног човјека за своја заслужена права. Крајње исходиште праведника, који се бори против система, који га је преварио и покрао...

Народе, Додик части!
 
И заиста, све би било тако да се у једном тренутку није појавио Милорад Додик, предсједник Републике Српске, и волшебно рекао како ће сва средства на рачуну бити уплаћена радницима колико данас. Евентуално сутра. Тек тако, без најаве, без састанка Владе, без премијерке и министара, без директора Жељезница, појавио се ОН и одобрио некаква средства. Зашто није дошао неко коме је то посао? Зашто, до врага, средства нису уплаћена одмах и зашто су се људи уопште излагали најсуровијим психо-физичким тортурама, ако се све то могло урадити "к’о дланом о длан".

Али, то је само почетак бравура грунтовног власника Републике Српске, Милорада Додика, и први чин унижења и патоса штрајкача. Додик, чини се, оправдано пун себе и свјестан своје моћи у систему кога нема и гдје је он алфа и омега биолошке егзистенције једног тежака узвикнуо је сада већ добро познату реченицу: "Је ли има нека кафана да одемо попити пиће овдје. Ја плаћам."

Тиме је окончан штрајк глађу запослених, тиме је почео њихов пад, посљедњи пад као људских бића и то у својим очима. Други људи и однос према другима су апсолутно небитни. Сви други су неважни. Остаје само човјек, појединац, који губи ону трунку достојанства, који онако исцрпљен, на води и инфузији сједа за кафански сто и са главним Бајом, власником његовог живота испија пиво, ракију од крушке и понеки сок.

Тај празни заробљеник и талац "економске среће и напретка у Републици Српској", купљен за стотињак марака, онако чопоративно испија млако пиво из гајбе на гладан желудац и љуту ракију на још љућу рану неимаштине и сам себе у тој агонији седативизира и шаље на још веће дно. Тај несрећник, тако купљен за пар пива, слика се са својим господаром чија политика га и јесте довела на најниже људске гране и очима идолопоклоника аминује сваку ријеч Великог Вође.

Пироман и ватрогасац
 
А, Додик, Велики Вођа је направио систем у коме је и пироман и ватрогасац. Све запаљене ватре тамног вилајета, по потреби, помало контролише, помало гасуцка, не би ли укњижио нови и нови и нови политички поен. И знате шта, одлично му иде!

Народ, слијеп и глух, не да не види због кога је у јами, него слави свог гробара, који му са врха понора баци коју мрвицу круха... и пар пива.

И сву муку, сав јад, биједу и мизерију, осликава један други човјек. Један анонимни радник са стране, који показује на полупразне гајбе и говори : "Сто марака све ово. Напиши на шта су жељезничари спали, напиши слободно".

Али, његов глас је усамљен. Риједак и промукао. Радници, који су се претворили у раздрагану свјетину, као пилићи око квочке, салијећу Додика и гурају се око столова кафанских. Пиво, ракија и сокови. То је све уз пуста обећања. Изборили су се херојски за свој минималац у наредна два мјесеца.

А, за два мјесеца? Ма, кога боли брига! Живи се овдје и сада! Одмах! За пиво више. За ракију више. За обећање више.

За Великог Вођу!

Орвелова 1984. и Додикова 2017.
 
Кад је Орвел писао своју 1984. нити у сну није могао сањати да ће реалност бити много перфиднија и гора од његове апокалиптичне фикције. Видите, у тој '84. главни јунак Винстон, након највеће тортуре мучења, почиње да воли свог мучитеља. Класични "штокхолмски синдром".

Цијели процес, како вели Википедија, темељи на страху да не дође до још веће патње за онога ко је мучен, али и због унутрашње доброте злостављаног да помогне својим злостављачима. Што више енергије се утроши у тај однос, то ће бити теже раскинути ову везу.

Али, овдје у Бањалуци 2017, у Републици Српској, људи нису мучени, нису злостављани, нису ничији таоци, е да би се народу појавио штокхолмски синдром, рећи ће они наивни и погријешити, дабоме.

У задњих петнаестак година, ово је, уз Бјелорусију, најдиктаторискије тло Европе. Овдје народ систематски застрашен новим ратом, економским безнађем, уцијењен послом, егзистенцијом... проматра како му потомство бјежи из земље или пропада заједно са њим. Овдје народ безмало двије деценије живи ноћну мору, коју Додиков Јавни сервис фарба из дана у дан у ружичасто.

Е, тај народ су штрајкачи на Жељезничкој станици, то су ти људи, које Милорад Додик увијек може купити за једно обећање и пар пива. То је тај обезглављени свијет који се до неба плаши Додика. А, из тога страха, расте поштовање према истом. Поштовање до идолопоклонства. Страхопоштовање које тјера човјека да сам у себи скрши фундаменталне принципе људског достојанства.

Мамурлук, страх и заборав
 
И послије свега, остаће горак укус пива и још један мамурлук, сутрадан. Остаће још једно хаотично буђење, један кришом упућен поглед огледалу и наставак агоније. Из дана у дан, из мјесеца у мјесец. До наредних избора, када се на гласачком мјесту треба одужити Милораду Додику и његовом поклону од двије плате.

Тако то иде у земљи сељака на брдовитом Балкану, гдје се понос и људскост купују уз дозу страха за пар пива и ракију.

А, Додик?

Па, он је само буџетске новце са тачке А, преусмјерио на тачку Б и себе након низа политичких аутоголова и утакмице у којој је озбиљно испао из медијског фокуса, вратио у медијско седло. Штрајкачи, пиво, ракија и медији су му биле тек реквизите у игри о(п)станка на власти.

Сиротињо, можда си Богу тешка, али, Додику си драга, кад те може купити, поткупити и уз твој амин владати за пар пива!

(СБ/Драган Бурсаћ)