Сјећања - видео: На данашњи дан... Борба вијека или како је настало највеће ривалство у историји спорта?

“Истина је да бих се радо опет порвао са тим идиотом. Раставио бих га на комаде и поштом послао Исусу. . . Питају ме да ли ми га је жао сад кад му не иде. Не. Није ми га жао. Брига ме је за њега. Желе да га волим, али ја ћу бити тај који ће откључати гробље и који ће да баци последњи грумен кад Господ изабере да га узме”. . .

Остали спортови 08.03.2017 | 14:45 Први пут се десило тог 8. марта 1971. године. Да двојица владајућих и то непоражених шампиона у тешкој категорији укрсте рукавице за титуле. У црвеном ћошку Мухамед Али, власник наследног шампионског појаса Ринг Магазина (углавом се, мада има изузетака, тај борац сматра правим шампионом) у плавом Џо Фрејзер, првак у ВБЦ и ВБА верзијама.

Врхунац боксерске вештине на једној, разорна моћ ударца на другој страни. Пријатељи у прошлости, заклети непријатељи од тренутка кад је меч заказан. Било је то више од бокса. Много више.

Јер у златној ери тешке категорије није било већих од њих двојице. Обојица су то знали. Поштовали су се. Док је Али служио суспензију због одбијања да иде у рат у Вијетнаму управо је Фрејзер био тај који му је позајмљивао новац, апеловао да му се дозволи да опет боксује, потписивао петиције. Имао је и себичан разлог за то. Обојица су знали да ће се обогатити ако на крају добију шансу да уђу у ринг. И да никад неће бити највећи ако не победе овог другог.

Али кад су на крају добили шансу – све је отишло дођавола.

Фрејзер је трпео Алијеве увреде док меч није био заказан. Знао је да ће то подићи “хајп” у народу. Чим је борба заказана, Али је прекорачио све границе. Називао је Фрејзера ружном горилом, пионом естаблишмента, Ујка Томом по робу из бестселера “Чича Томина колиба”. Није знао да стане. Јавно је говорио да је предстојећи меч “политички и културни референдум”. Фрејзеру се смучило.

“То су само цинични покушаји да ме изолује од сопственог народа, да ме ослаби. Није успео. Само ме је натерао да схватим какав је к...н син”.

Нажалост, није било баш тако. Али је успео да црнце окрене против Фрејзера, човека који је одрастао у сиромаштву у Јужној Каролини. Родитељи су за скроман живот зарађивали радећи код белаца на фармама. Џо је отишао када је запретио газди да ће зажалити ако покуша да и њега, као једног другог црног запосленог, удари каишем... Али је тензију подигао до усијања. А у боксу толика тензија значи огроман новац. Толико ишчекивана била је “Борба века”, како су је новинар крстили, да су се улазнице за најскупља места у њујоршком Медисон Сквер Гардену продавале за 150 долара, што би данас вредело око 880. Обојици је била загарантована зарада од астрономских 2.500.000 долара! Незапамћено интересовање натерало је и једног Френка Синатру да, пошто није могао да дође до места уз ринг, прихвати да фотографише за часопис Лајф само како би био што ближе акцији.



Сама борба превазишла је сва очекивања. Трајала је свих 15 рунди. Прве три рунде припале су Алију, међутим крајем те треће један кроше у браду променио је ток меча. Фрејзер је у четвртој рунди почео да преузима иницијативу. Али је губио снагу. Фрејзер је ударао све више. Све јаче. Тек у 15. рунди коначно је Алија бацио на леђа. Можда и највећи борац у историји бокса до краја рунде је некако издржао на ногама, иако је примио још неколико застрашујућих удараца. Знало се и пре но што су судије потврдиле: једногласном одлуком Фрејзер је проглашен за победника.

Био је то почетак. Али није прихватао пораз. Трубио је о томе како је то била “одлука белаца”, иако је свима било јасно да је поражен. Касније су боксовали још два пута. Оба меча припала су Алију. Мада је утисак да су обојица изгубили животе због батина које су један другом дали. Многи и даље тврде да је Паркинсова болест Мухамеда Алија последица баш тих Фрејзерових пројектила..

Џоова каријера замрла је брзо после те треће борбе. Све паре је спискао што због великодушности, што због наивности, мало и због погрешних инвестиција. Касније године провео је у малом једнособном стану изнад своје тренинг сале. Касније године живео је са мржњом према Алију.

У биографији из 1996. године, четврт века после њихове прве, а 21 годину после треће борбе, Фрејзерје написао.

“Истина је да бих се радо опет порвао са тим идиотом. Раставио бих га на комаде и поштом послао Исусу... Питају ме да ли ми га је жао сад кад му не иде (кад има Паркинсонову болест, прим.аут). Не. Није ми га жао. Брига ме је за њега. Желе да га волим, али ја ћу бити тај који ће откључати гробље и који ће да баци последњи грумен кад Господ изабере да га узме”.

Судбина ће наредити да ће Али бити тај који ће 2011. присуствовати Фрејзеровој сахрани. Из поштовања – гласно је аплаудирао.

Фрејзер му је на свим увредама опростио три године раније.

Извор: моззартспорт