Видео - Ацо Петровић: Силазак са постоља 1995. године је била наша велика грешка!

Селектор Хрватске Александар Петровић изјавио је да је напуштање победницког постоља на шампионату Европе у Атини 1995. године била велика грешка.

Кошарка 23.02.2017 | 21:40 Петровић је додао да он лично никада не би донео такву одлуку.

Хрвати, који су освојили бронзану медаљу, одлучили су тада да напусте постоље и не слушају химну "Хеј Словени" и никада више нису освојили ниједну медаљу на великим такмичењима.

"Знам да је из дворане постојала телефонска веза с Банским дворима где је седео Туђман и договорено је соломонско решење. Иде се узети медаља, али ће се након тога напустити подијум. Била је то политичка одлука и гледано са ове временске дистанце, погрешна. Ја лично то никад не бих урадио'', рекао је Петровић за "Вечерњи лист".

Тада је кренуло хрватско проклетство на великим такмичењима, али Петровић не сматра тако.

"Не бих рекао. Ми смо више испаштали због властитих пропуста. На Евробаскету 2003. примили смо два несрећна коша против Руса, а на Евробаскету 2005. нисмо заградили једну одбијену лопту од промашеног слободног бацања. Године 2001. у четвртфиналу против домаћина Турске имали смо +19 у 27. минуту, па смо изгубили. Дакле, у тим смо ситуацијама били власници своје судбине", додао је.

На питања зашто је Србија кошаркашка нација, а Хрватска није, имао је спреман одговор

"Нисмо неговали култ репрезентације на прави начин, а и догодило нам се да је на Сабору ХКС 1995. године један човек посекао све живо што је вредело. Након четири освојене медаље – олимпијског сребра, једне светске и две европске бронзе, он је излобирао смењивање Лалића, Новосела и Накића, и поставио нове људе. Од тада нас није било на постољима. Ту говорим о сада већ бившем председнику Данку Радићу који је неко време владао из сенке, а онда је и формално постао први човек хрватске кошарке".

За то време, Србија је развијала своје играче, за разлику од хрватских клубова.

"Ту смо запели у зачараном кругу. Ако се управа неког клуба одлучи да ће бити развојни клуб, онда тренер не може добити отказ након седам пораза. Јер, ако он зна да ће добити ‘ногу’ ако му се то догоди, он ће узети ‘олињалог’ плејмејкера који ће му помоћи да победи неку утакмицу радије него да стане иза неког младог играча с којим ће губити. Док нисам постао поуздан плејмејкер, ја сам изгубио много утакмица и првенстава, али је мој тренер у то време био Мирко Новосел. Имао је на располагању осам година, од којих смо у првих шест губили", закључио је Петровић за "Вечерњи лист".



Као некадашњи репрезентативац СФР Југославије, а потом и селектор Хрватске, Александар Петровић у огромној мери је стварао историју кошарке своје земље.

Више од четврт века након што је први пут сео на клупу, он сматра да је Хрватска посустала у продукцији талентованих играча, чиме је раније могла да се подичи.

Ево и зашто то мисли.

"Велики проблем хрватске клупске кошарке су неплаћени или слабо плаћени кошаркашки учитељи. Радити са клинцима од 14, 16 или 18 година захтеван је занатски посао и ти људи треба да буду добро плаћени, јер проводе и по 12 сати у дворани. Ако ипак не можеш да га платиш, онда долази до негативне селекције и на тим стручним позицијама. Када бисмо то успели у барем седам, осам најјачих клубова, у Хрватској било би много боље", рекао је Петровић.

Говорећи о српској кошарци, Петровић је оценио да наша земља последњих година производи много боље плејмејкере и да је дефинитивно "кошаркашкија" нација од Хрватске. Каже да један човек сноси добар део одговорности за то и отворено га именује.

"Нисмо неговали култ репрезентације на квалитетан начин, а и догодило нам се да је на Сабору ХКС 1995. један човек посекао све живо што је вредело. Након четири освојене медаље - олимпијског сребра, светске и две европске бронзе - он је излобирао смењивање Лалића, Новосела и Накића и поставио нове људе. И од тада нас више није било на постољима. Говоримо ту о сад већ бившем председнику ХКС Данку Радићу који је неко време владао из сенке, а онда је и формално постао први човек хрватске кошарке", отворено је рекао Петровић.

На помен 1995, сећање на ту годину неизбежно води и ка већ чувеном силаску хрватских кошаркаша са победничког постоља на Европском првенству у Атини, и то баш уочи доделе трофеја репрезентацији СР Југославије.

Од тог момента Хрвати нису освојили ниједну кошаркашку медаљу, што се назива и њиховим "атинским проклетством". Петровић каже да је тај потез био велика грешка.

"Знам да је из дворане постојала телефонска веза с Банским дворима где је седео тадашњи председник државе Фрањо Туђман и договорено је соломонско решење. Иде се да се узме медаља, али ће се након тога напустити подијум. Била је то политичка одлука и гледано с ове временске дистанце, грешка. Лично, то никад не бих направио", објаснио је Петровић, који је и тада био селектор Хрвата.

Према његовом мишљењу, време "тренера апсолутиста" у репрезентацији давно је прошло и сада селектори неке ствари морају добити од играча кроз прихватљиву атмосферу.

Каже да је јако важно када у екипи имаш играча који је вођа, велики радник, мотиватор... као што је био некада његов брат Дражен.

"Осим тога што је у неким утакмицама забијао 40, 44, па и 62 коша, Драженова моћ била је у наметању високих стандарда саиграчима на тренингу и односу према репрезентацији. Замислите, он је пред финале на Олимпијским играма 1992. године ишао од играча до играча и говорио им да можемо добити оригинални Дреам Теам, што је против Џордана, Меџика, Бирда и друштва била заправо немогућа мисија. Но, након што је Фрањо Араповић закуцао за наше краткотрајно вођство, Дражен је викао током тајм-аута: 'Шта сам вам говорио! Можемо их добити!' Такав играч силно помаже тренеру. Ако он дође и наметне параметре понашања, онда ти ниједан тренинг не може пропасти. Он је био модел по којем су се морали понашати сви играчи. Ако ти као вођа означиш правила понашања, онда нико не може направити корак натраг".

"Дражен и ја - провалија различитости"

Каже да је Дражен у свему био другачији.

"Ми јесмо браћа, али између нас је била провалија различитости. Ја након неког пораза данима не бих могао доћи к себи, а он би се ресетовао за 24 сата и иде даље. Он је био човек који не гледа преко рамена", рекао је Александар Петровић и додао да није био такав, можда, би и данас био жив.

"Он је на квалификације за Еуробаскет 1993. дошао с повређеним лигаментима. Да је радио по упутствима лекара, а то је значило да не игра на том турниру, он би данас био жив. У том тренутку било је логичније да му се да простор да се опорави него га раубати, али он је, иако начет, хтео да игра".

Петровић је покушао да нађе наследника Дражена у хрватској кошарци.

"Најбоље што нам се прошло лето догодило је Бојан Богдановић. Бојан нам се догодио као вођа који је спреман да лупи шаком о сто, а уз њега је и Дарио Шарић који софистицираном аутоиронијом придобија симпатије саиграча", завршио је Петровић.

Он је недавно поднео оставку на место потпредседника Цибоне, пошто се није сложио са управом клуба са продајом најталентованијег играча Хрватске Анте Жижића Дарушафаки.

Извор: Б92/мондо.рс