Никола Јокић - наслеђе Дарка Миличића и другачији пут...

Ли Џенкинс, новинар Спортс Илустрејтеда, написао је невероватну причу о животу тројице браће из Сомбора и судбинске повезаности Николе Јокића и Дарка Миличића.  У лето 2004. године Дарко Миличић позвао је пријатеља из Србије у свој апартман у предграђу Детроита. . .

Кошарка 13.02.2017 | 23:00 Миличића су Пистонси драфтовали претходне године – био је други пик, испред Кармела Ентонија, Криса Боша и Двејна Вејда, али је његова руки сезона била разочаравајућа. Иако је Детроит освојио шампионски прстен, 213 центиметара високи центар није се снашао у екипи, просечно је бележио 1,4 поена за 4,7 минута по утакмици. Имао је проблем да се уклопи са саиграчима, па је због тога остао у контакту са онима са којима је играо раније, укључујући и Немању Јокића. Јокић, који је играо са Миличићем у српским клубовима откад су имали по 16 година, био је заинтересован да дође у Сједињене Државе како би играо колеџ кошарку.

Прихватио је стипендију Детроит Мерсија делом и због Миличића – живео је у његовом имању у Рочестер хилсу, улицу удаљеног од места где је живео Тајшон Принс. Имао је приступ Миличићевом возном парку, био редован на утакмицама Пистонса.

„Живео сам живот НБА играча. Правио сам најбоље журке у његовој кући“, открио је Јокић.

Сведочио је томе када је Миличић купио другу кућу у Детроиту, потом и јахту, играчака је било у изобиљу. Забава је трајала годину и по дана, док Дарко није трејдован у Орландо, а Јокић био приморан да оде у дом.

Три године је седео на клупи Детроит Мерсија, потом је прешао на Си Ви Пост у Лонг Ајленду и потписао за Скрентон Вајклс-Бер Стимерсе, који су били у успону у кошаркашкој Премијер лиги.

„Правио сам грешке. Када сам био млад, кошарка није била приоритет. Изласци, забава, пијанства, девојке – то ми је било на првом месту. Сам сам доносио одлуке – ’данас нећу да идем на тренинг’. Недостајала ми је подршка породице“.



Његовом пријатељу је недостајало исто – Дарко је из Орланда прешао у Мемфис, потом у Њујорк, па Минесоту, док ће дух Мела и Ди-Вејда заувек лебдети изнад њихових залеђених врхова. Момак који је играо само у ’гарбиџ тајму’ (Тхе Хуман Вицторy Цигар) често је улазио у сукобе са тренерима и судијама. Угојио се и никада није имао више од 8,8 поена у просеку по сезони.

„Било је под великим притиском и себи је наметао огроман притисак. Много тога се дешавало у његовом животу. Куће, кола... Није било никога ко би му рекао да му све то није потребно“, подсећа Немања.

У сезони 2012-2013 Миличић је одиграо последњу такмичарску утакмицу за Селтиксе, а Јокић за Стимерсе. Вратио се у родни Сомбор први пут после седам година и поново био са двојицом браће. Увек је био везан за старијег Страхињу, који је играо професионално у Србији. Али њихов млађи брат Никола је имао само 10 година када је Немања отишао у Америку. Запамтио га је као малог клинца којег је ’терорисао’, бацао са кревета на кревет у стану, често током напетих ’мечева’ на пластичном кошу у соби.

„Једном ми је држао обе руке и бацао ножеве око главе. То је било помало лудо“, открио је Никола казну за то што није хтео да се попне на дрво током излета.

Сада, Никола је имао 17 и био већи од обојице – волео је кошарку, али је такође волео фудбал, ватерполо, одбојку и тркање двоколицама. Био је гојазан, објаснио је један од његових тренера. Пио је три литре кока-коле дневно и за доручак се давио у масним бурецима са сиром. Када је потписао први уговор са Мега Лексом, био је висок 210 цм и имао скоро 140 килограма, али није могао да уради нити један склек.

„Само је желео да се забавља“, казао је Немања.

Желео је да буде на ’високом посту’, са лоптом у рукама и да дели лоб додавања кроз уши противника. Обожавао је 3 на 3 јер није морао да брине о транзицији и дефанзиви.

„Када сам га први пут гледао како игра, делио је таква додавања иза леђа која нико не би ни покушао. Сви су му то дозвољавали, нису му говорили да не сме то да ради. Знали су да поседује јединствени таленат“.

Морао је да смрша, одустао је од газираног пића и кренуо у теретану. Морао је да превазиђе стереотипе, попут оних Даркових и успротиви се шансама. Била му је потребно и мало луде среће и много љубави. ’Џокер’, како су га звали, морао је да се уозбиљи. Немања није имао појма колико ће та ’метаморфоза’ да траје. Али је сигурно знао једно – када буде дошло време да неко следећи из Србије залути гиганте у НБА, све ће бити другачије.

Током година 41. пикови на драфтовима имали су добар шут – Катино Мобли, Џоди Микс, Боби Симонс, Вили Грин. Ипак, чешћа ситуација је била попут оне са Џамалом Френклином и Џејмсом Аугустином, који су одиграли мање од 30 НБА утакмица. Или Џејсоном Лосоном и Џејсоном Сесером, који су одиграли мање од 20. Или оне са Дејвидом Јангом и Крисом Каревелом који нису играли уопште. Канцеларија је лукава и може пронаћи некога са 41. места који је имао значајан допринос. Али оно што не можете наћи, чак и када одете толико давно до Попаја Џоунса, јесте високи играч око којег треба градити игру.

Десет дана пре драфта 2014, Мишко Ражнатовић објавио је твит да Никола Јокић повлачи кандидатуру и враћа се у Мега Лекс. Ражнатовић, који је Јокићев менаџер, наишао је на оскудно интересовање екипа из НБА.

„То је била пристрасност – дечко није имао дефинисане мишиће, није могао поштено ни да скочи“, навео је један од генералних менаџера.

Јокић је себе описао као „дебелог плејмејкера“ и имао бројне шарене надимке. Ражнатовић је имао обичај да му пре великих утакмица каже: „Затвори очи и замисли да играш са мном и мојом ћерком у чоколадне колаче“. Јокићу никада није фалило мотивације. Када је Мега губила, тренери су их терали да трче 50 ’самоубица’ (посебна кондициона вежба).

„Мрзео сам то“, једном је открио.

Страхијна се у међувремену преселио на Нови Београд како би надгледао братовљеву исхрану и физичко стање. Терао га је у собу за мерење употребљавајући чак и оштре предмете.

Постојала је бојазан у вези са Џокеровом физучком спремом која је повлачила питања о његовој посвећености. Пропустио је недељу тренинга у Меги због упале тетиве ручног зглоба јер је потписивао превише аутограма. Овде су се плашили да ће постати још један велики ’мекани’ Србин, иако може да игра. Био је нови Радко.

„Истина је, није имао секси тело“, рекао је генерални менаџер Нагетса Тим Конели.

Али Конели и читава управа гледали су испод ’дебељуце’ и панорамски видели паперјаст додир, окретне ноге и кошаркашку породицу која је била жељна да исправи прошлост. Можда Јокић није био нови Дарко. Можда је нови Сабонис, Дивац Гасол... Нагетси су били присутни на Најкијевом кампу, док је Јокић ’бацао’ лажњаке Клинту Капели и Карл-Ентонију Таунсу.

Конели је убедио Ражнатовића да 2014. остави Јокића на драфту и покупио га као 41. пика. Никола је спавао током избора. Није имао намеру да иде у Денвер, барем не у скорије време. Јокић и Ражнатовић су већ направили план да потпишу уносан уговор са неким велики европским клубом, па да за две-три године размишљају о НБА лиги. У зиму 2014-15 фодине, челници Барселоне допутовали су у Београд како би завршили детаље око потписивања уговора са Јокићем.

„Све смо договорили, само смо разматрали ситне детаље. Али су га они погледали на још једној утакмици на којој је био ужасан. Стварно ужасан. Не можете да замислите колико је био лош. Тражили су више времена“, потврдио је Мишко.

„Постигао сам 4 поена, имао 3 скока и нисам играо одбрану. Мислим да је то био знак. Да није било те утакмице, сада бих био у Барселони“, рекао је Јокић.

Уместо тога, отворио је себи врата Денвера. У штабу Нагетса, Николине најбоље потезе гледали су свакодневно, описујући његова додавања и дриблинге кроз ноге. Били су заузети припремањем драфта за 2015 и почели су да се питају да ли је Јокић иста класа као Кристапс Порзингис.

Челници Денвера укупно су осам пута посетили Јокића док је био у Меги и објаснили му да у Стеновитим планинама праве ’Балканску државу’. Ангажовали су српског тренера Огњена Стојаковића, у својим редовима имали Јусуфа Нуркића из БиХ, а ту је био и легендарни Литванац Артурас Карнишовас, који је био Конелијев асистент. Јокић је одбио да се Нагетсима придружи током сезони, али је свакодневно маштао о Денверу. Недостајаће му камповање у шуми поред Сомбора, али његова браћа воле Америку и девојка му се налазила на колеџу у Оклахоми где игра одбојка.

„На крају, Артурас је био човек који нас је убедио да променимо стратегију“, признао је Мишко.

„Његово умеће није упитно, то је његово тело. Да ли ће имати већу шансу да побољша тело у НБА лиги или Евролиги?“, питао се Литванац.

Овога пута није било пансиона, возног парка, јахте... Тројица браће живе заједно са Николином девојком у трособном стану у Денверу. Недавно су опет окачили мини кош у ходнику.

„Сада нам је мали, али и даље играмо 1 на 1, свађамо се и псујемо“, каже Никола.

Немања и Страхиња иду на све утакмице Нагетса, а Страхиња је тај који га увек критикује на српском језику.

„Играј са више енергије! Спусти се ниже у став! Подигни руке!“, чује се са трибина, док остали навијачи држе дистанцу.

„Људи нас се плаше, звучимо им страшно, али нисмо толико лоши. Више га не псујемо“, истиче Немања.

Прошле сезоне браћа су организовала неколико путовања, али нису желели да иду авионом. Изнајмили су Кадилак Ескалејд и возили се до Лос Анђелеса, Денвера, Њујорка...

„Никола нема избора да ли нас жели поред себе или не. Он је интелигентан момак и убеђен сам да неће скренути са пута. Ово је важан период за њега и желим да има подршку коју ја нисам имао. Увек му говорим: ’Живиш мој сан, немој га узимати здраво за готово. Не прави грешке које сам ја направио“, свестан је Немања какву је прилику пропустио.

Дарко је у САД стигао на врхунцу помаме за европским играчима, када је свака франшиза желела да пронађе свог Дирка, али је уследила пауза. Интересовање за играче од ’преко баре’ је исчезло. Јокић је у Денвер стигао без превеликог пристиска – чињеница да је био 41. пик на драфту, а не други, овога пута је била предност. Када је на првом тренингу видео Кенета Фарида како закуцава, рекао је себи: „Ово нисам ја“. Није био импресиван током летње лиге, ништа бољи ни у предсезони.

„Потпуно просечан играч“, присетио се тренер Мајк Мелоун.

Али се Јокић ослонио на своју браћу и остао доследан режиму који је развио кондициони тренер Нагетса Стив Хес. Он му је препоручио седам оброка дневно са малом количином масти. Килажу је са 130 спустио на 113 килограма и, одједном, фотографисао се за ’Снепчет’ баш поред споменутог Фарида.

„Да ли ће иката играти као Диандре Џордан? Не. Да ли ће икада имати вертикални одраз од једног метра? Не. Да ли и даље може да буде најбољи центар-плејмејкер у НБА? Наравно“, убеђен је Хес, који је променио и ментални приступ српског кошаркаша.

„Верујем да су једини мишићи који су вам потребни за кошарку, они у вашем мозгу“, каже момак из Сомбора.

Док остали 21-годишњаци попут Јаниса Адетокумба, Жоела Ембида и Порзингиса јуре по терену, Јокић се намерно гега.

„Волим да успорим те момке и доведем их у свој ритам“.

Било да предводи брз контранапад или се спушта на ’ниски пост’, време стаје када је лопта у његовим рукама. Он скенира терен, а онда замишља како се та слика мења.

„Знам своје саиграче боље него што их знају противници. Могу у тренутку да видим саиграча и знам где ће бити у следећем. Не морам више да га гледам“.

Прошле сезоне, Гери Херис је дошао до вредног открића – ако једноставно утрчи у рекет, Џокер ће га пронаћи и обезбедити му лако полагање, чак и када се међусобно не погледају.

„Сви су били у фазону: ’Вау, желим мало тих лаганих поена’. Сада сви утрчавају“, навео је Мелоун.

Вил Бартон увек покушава да оствари контакт очима на почетку напада.

„Ја ћу се вратити на дриблинг, а он ће урадити ово“, говорио је Бартон док је непрекидно тресао главу. „То значи: ’Утрчи сад и ја ћу ти је додати“.

Јокићева додавања долазе са рамена или иза његових леђа, она одскачу и лебде. Они су конопци, али и шарене дуге. За Јокића је асистенција алтруистички чин, али у исто време и уметнички. Да је којим случајем квотербек, волео би да баци лопту толико високо да она оде на место где само његов саиграч може да дотрчи. Брендан Мелоун, отац тренера Мајка, говорио је како је Пит Маравич један од ретких играча за које би платио да га гледа.

„Ја то мислим за Николу. За њега бих платио карту, не зато што закуцава или нечега сличног, већ због његове вештине, искре, радости“, признао је тренер.

Јокић убиственим баритоном говори о 11-годишњој разлици у односу на своју браћу.

„Ја сам вероватно био грешка“.

Као и о својим хобијима које је практиковао...

„Дефинитивно пецање, иако не знам да пецам“.

Има жељу да купи коња за предстојећу тркачку сезону.

„Тражим неко грло које је здраво, мирно и фино, са добрим именом. Не покушавам да победим у свакој трци, само желим да се такмичим. Тако се осећам и када су Нагетси у питању. Хајде да се такмичимо“.

Десетог новембра Голден Стејт је разбио Денвер код куће и Јокић се дотетурао до канцеларије Мелоуна.

„Овако више не функционише, желим да улазим са клупе“.

Тренер се током лета одлучио за високу стартну петорку, са Јокићем на четворци, а Нуркићем на петици, али је тим забележио три победе, уз пет пораза. Мелоун је прихватио захтев, али није било промена у наредних месец дана и све је кулминирало 12. децембра када је од Даласа претрпљен пораз са 20 разлике.

„То је била прекретница. Одлучио сам да се обавежем према Николи Јокићу. Дугујем том клинцу. Показао нам је за шта је способан, а ако већ идемо доле, хајде да тамо идемо са најбољом петорком коју имамо“.

Јокић је заменио Нуркића и данас је Денвер трећи најефикаснији тим у лиги.

„Све треба приписати Николи, он ради ствари које никада нећете видети код неког високог момка“, похвалио га је Мајк Милер.

Његови потези су скоро изванредни као углови додавања. Пошаље противничког центра у ваздух, а онда положи испод њих или закуца. Са полудистанце има најбољи учинак у лиги, константно га удвајају, што је посластица за његове уметничке руке.

„Мора увек да постоји неки играч који је отворен и ја желим да га нађем“.

У јануару је просечно бележио 23,9 поена, 11,1 скок, уз 4,8 асистенција, али статистика не показује увек све. Његова учинковитост је 26,3, што је најбоље у конкуренцији центара и у топ 10 када су у питању сви играчи. Налази се испред Леброна Џејмса. Мана му је одбрана, али ни ту није сам – друга су екипа по висини процента погођених шутева из игре противника. То Мелоуну изазива несаницу.

„Али онда позовем свог оца и он ми каже: ’Са твојом петорком и чињеницом да су толико ефикасни, напад може да буде најбоља одбрана“. Мелоун никада није опуштен када победи 120:115, али мора да ’жонглира’ том филозофијом с обзиром на то какве играче има.

„Када сам добио отказ у Сакраменту, група људи која је била одговорна за то говорила је како сам желео да играм у ’80 годинама. Рекао сам им да нисам против напада, већ да желим да побеђујем. Играте у зависности колико вам је јак ростер“.

У овом случају, 41. пик са драфта је без дилеме главни играч, онај који одушевљава и забавља. У победи над Милвокијем Јокић је комплетирао свој први трипл-дабл и Мелоун му је поклонио лопту са утакмице на којој су се потписали сви саиграчи.

„Загрлио сам га. Био сам го и загрлио сам га“, признао је Никола.

Онај који би рекао да су Нагетси кандидати за титулу би погрешио, али после пропуштања плеј-офа у претходне четири године, сада су поново у игри. И поново се смеју.

Немања не комуницира са Дарком као некада, али се некада виде када су у Србији и прошлог јуна су заједно прославили Миличићев 31. рођендан. Немања је испричао своје догодовштине из Рочестер хилса, грешке у јавном и приватном животу, у нади да ће их брат избећи. Дарково наслеђе живи заобилазним путем, укорењено у главама генералних менаџера, али и утиснуто у психу још једног високог играча са Балкана, који је кренуо потпуно различитим путем.

Извор: Б92/Спортс Иллустратед