Интервју - Ненад Крстић: Мијењао бих само повреде у каријери!

Некадашњи капитен репрезентације и најбољи српски центар 21. века, у разговору за наш портал поново је прошао кроз 16 узбудљивих година професионалне каријере.

Кошарка 06.01.2017 | 00:00 Кошаркашка година за нама памтиће се и по неформалном опроштају Ненада Крстића, човека који је од 2009. до 2014. носио капитенску траку у репрезентацији Србије, био са "орловима" у најлепшим, али и најтежим тренуцима.

У 34. години се суочио са сазнањем да колено више не може да издржи свакодневне захтеве врхунског спорта. "Преко ноћи" је раскинуо уговор са Галатасарајем и вратио се у Београд, који је од септембра његово стално пребивалиште...

Интервју у коме смо желели да прођемо кроз што више битних тачака и догађаја у Крлетовој каријери, почели смо, логично, причом о играчком статусу.

Да ли је одлука о престанку професионалног играња кошарке дефинитивна?

"Гледајући из угла мог тренутног стања, мислим да је то то. Мислим да не треба лажно да се надам и да је ово завршетак каријере. Радим терапију више да бих се осећао добро ван терена, у свакодневном животу, а пошто она иде у добром правцу, онда то оставља мало простора за повратак кошарци. Али, не треба ићи на силу. Ја сам летос покушао да се вратим и вратио сам се, али сам се после пар недеља опет повредио. Није реално да поново пролазим кроз цео процес опоравка и довођења у играчку форму".

Како си поднео то последње сазнање?

"Тешко. Ја и даље волим да играм и да идем на тренинг. Ово није тренутак у ком сам ја рекао 'е, ово је довољно, нећу више', него ме је повреда навела на то. Опорављао сам се, враћао, свих тих годину и нешто, мислио сам да ћу опет играти. Али, боље и тако него да су ми доктори одмах после повреде, лета 2015, рекли да немам шанси".

Шта су ти сада главне преокупације?

"Првенствено су то деца. Имам троје деце и свако ко их има, зна колико има посла око њих, иако је то у првом реду уживање. Имам ту привилегију да у добу живота када сам и даље млад, могу да уживам са њима, без притиска посла. А, да не би било само то, имам и неке друге ствари које су ми раније биле жеља, а које покушавам да активирам сада када имам времена за то. У суштини, дешава се нешто. Нисам скроз учаурен, нисам се затворио у себе. Наслушао сам се разних прича шта се дешава са главама људи када заврше каријеру, али са мном није такав случај".

П О Ч Е Ц И И А Ф И Р М А Ц И Ј А

Ненад Крстић рођен је 25. јула 1983. године у Краљеву, где је и почео да се бави спортом.

"Био сам висок и крупан и то ме је наводило ка кошарци, или одбојци, која је у Краљеву такође јако добра. Али у то време, то су 1993, 1994, било је велико сиромаштво и у граду није било школе кошарке. Постојао је фудбал и спортови као што је карате. Ја сам прво ишао на та два спорта, а када се 1994. отворила једна школа кошарке, одмах сам се уписао. Нисам ни толико волео кошарку, колико сам био предодређен за њу због висине. За фудбал нисам био довољно добар, буквално су ме гурнули у страну. За карате сам био превише висок и нисам имао координацију покрета као ови за главу нижи од мене. Кошарка је била следећа станица. У почетку је то било споро, али имао сам радне навике од самог старта и оне су ме гурале напред".

Колико ти је времена требало да дођеш до Партизана?

"Почео сам да тренирам са 11. Већ са 14 сам се 'скидао' за први тим Машинца, а са 15 сам почео и да играм. Преломни су били 1999. и бомбардовање. Није било тренинга, али сам порастао око пет центиметара и са можда 2,01-2,02 дошао на 2,07. Када сам се после паузе појавио на тренингу Машинца, као да се све у мени слегло што се тиче знања и ту полусезону у Првој српској лиги сам одиграо веома добро. Позив Партизана сам добио априла 2000, са непуних 17 година".

Ко те је скаутирао?

"Пресудан је био финални турнир јуниорског првенства Србије у Чачку. Пеца Јаћимовић је био тренер Партизана, он ме је видео и целу причу пренео на Новицу Чичића, који је био координатор за млађе категорије. Већ у јуну или јулу 2000. сам путовао са Партизаном у Америку и то ми је било прво путовање авионом. Ишли смо са Џилетом (Александром Џикићем) на неке турнире, у Портланд и у још један град, то је за мене било као да путујем на Марс".

Првом тиму си прикључен заједно са Александром Гајићем и Мирком Ковачем?

"То је била сезона у којој сам више играо за Торлак и за јуниоре Партизана. За први тим сам се код Дарка Русоа 'скидао' можда на пола утакмица, понекад давао по један кош и то је било то. Дебија се не сећам, али сећам се ситуације после првог коша за сениоре. Мића Берић, који је тада био капитен, позвао ме је да дођем до њега и онако стидљивом и преплашеном ми рекао да се сагнем. Ударио ми је ћушку и рекао ’То ти је добродошлица’. Онда 2001. за тренера долази Дуле Вујошевић и те сезоне сам већ добио озбиљну шансу за некога ко има 18 година".

Испрва си био мршавко, али си се константно попуњавао?

"Доста сам радио на повећању мишићне масе, како у Партизану, тако и после у НБА. Али, шта је мене пратило од почетка каријере? Повреде. Много повреда, што великих, што малих. Не знам колико сам пута у Партизану сломио руку, па сам те несреће и паузе од кошарке користио да радим оно што сам могао".

Шта ти је остало у сећању из првих евролигашких сезона?

"Прва моја сезона са значајнијом минутажом била је 2001/02, после ње сам био и драфтован. Из касније приче са генералним менаџером Њу Џерсија, сазнао сам да су ме драфтовали на основу само једне утакмице. То је било гостовање Скаволинију у Италији, где сам имао рецимо 15 поена, 10 скокова и пет рампи... Сећам се да сам уочи сваке утакмице имао велики страх. Све је то било ново за мене. Две године раније сам играо Прву српску лигу, а сада играм Евролигу, чак неке утакмице у стартној петорци, пред пуним Пиониром. Мени је тај човек из Нетса рекао да се мој страх није видео. Нисам га показивао, нисам бежао од контакта, иако су ми ривали физички били знатно јачи. Имао сам тада 105-106 килограма, а поређења ради, последњих година сам играо са 121-122 и осећао се добро. Није ми било свеједно, правио сам неке грешке, али захваљујући систему Партизана су ме истрпели, јер су препознали у мени таленат и потенцијал. И сва срећа да је тако било. Да сам био у неком другом клубу, који одмах тражи резултат, можда бих био склоњен у страну, а играо би неко искуснији".

Био си први из плејаде младих центара који су из Вујошевићевог тима лансирани у велике стране клубове. Шта је у том систему било значајно и специфично?

"Било је стварно много тренинга. Да нисмо толико тренирали, не бисмо толико ни напредовали, али са толико рада иду и повреде. Нису то биле повреде које су могле да ми угрозе каријеру, али касније су се одразиле на неке друге врсте повреда. Али, да није било тог рада... У истом ритму наставио сам и током прве две сезоне у Њу Џерсију. Буквално су ме терали из сале. Онда је дошла прва озбиљна повреда колена (кидање предњег укрштеног лигамента - прим. аут). Повредио сам се без контакта, доктори су ми рекли да је то од замора материјала и тада сам се запитао - ако сам у замору материјала у 23. години, шта ће бити у 30? Али, нисам се до краја опаметио. Правио сам касније исте грешке, исто сам донекле претеривао у тренинзима, а уз то играо преко повреде, што је нешто најгоре. Свима бих поручио да је боље паузирати и прегледати се, него играти преко бола, што сам ја стално радио. Било је не знам колико ситуација када људи нису знали да сам био повређен, и то озбиљно".

Р Е П Р Е З Е Н Т А Ц И Ј А

И последња твоја акција са "орловима", Светско првенство у Шпанији 2014, протекла је у знаку здравствених проблема.

"Могу сада да кажем да ја по свим параметрима и тестовима уопште нисам био спреман да играм то такмичење. Лева нога, квадрицепс, задња ложа, били су ми слабији за 50-60 одсто него на десној, коју сам повредио годину дана касније. Али, ја сам то првенство желео да играм, јер сам дубоко у себи осећао да је то крај репрезентативне каријере, а такође и зато што сам био капитен. Све и да играм 10 минута, или да не играм уопште, нисам хтео то да прескочим, иако сам имао оправдање. Али, 'ајде, да не причам само о повредама".

Прво велико такмичење биле су Олимпијске игре у Атини, па онај неславни Еуробаскет 2005. у нашој земљи...

"Бодирога, Томашевић, Ребрача, Радмановић, Јарић, Ракочевић, млади Дарко Миличић, Милојевић... На папиру најбоља екипа коју смо могли да окупимо у том тренутку. Толико јака да није било места за Сашу Павловића, који је био екстра таленат. Већ 2006. и 2007. пропуштам акције, а од 2008. сам редован. Требало је да дебитујем 2003, али сам имао стрес фрактуру ноге и нисам могао. Због тога много жалим. Могао сам са 20 година да играм првенство Европе, што би било врх врхова. Мени се све у каријери десило брзо. У неком тренутку сам таворио у Краљеву, било је бомбардовање, није се знало шта ће бити. И одједном 2000, ја у Београду, где сам пре тога био са родитељима можда три пута. Одједном ту живим сам, играм за Партизан, па 2002. драфтован...".

Које су ти најлепше и најнепријатније успомене из репрезентације?

"Најбоље је кад освојиш медаљу. Нисам имао прилике да узмем злато, али су оба сребра, из 2009. и 2014, носила добар осећај. Посебан доживљај је био када ми је Дуда Ивковић пред прву припремну утакмицу за ЕП 2009. саопштио да ћу бити капитен. Био сам сав узбуђен, нисам могао да верујем, јер пре тога нисам био ни близу капитенске траке у било којој екипи. Најгоре сам се осећао приликом поласка на утакмицу против Израела у Београду, последње коло квалификација 2012. Ако изгубимо, нисмо се пласирали на ЕП и не играмо ништа две године, а ако победимо, пласирали смо се, али на лош начин и опет не ваља. То је баш било мучење. Изгубили смо од Естоније у гостима, од Црне Горе овде, кошем у последњем секунду".

"Ту је и пораз од Турске 2010. Не знам како сам га заборавио! Ваљда човек и потисне неке лоше ствари? Можда је то ипак најлошији осећај, то полуфинале Светског првенства. Ма, сигурно јесте. Бољи си 39 и по минута, водиш, на крају судијске грешке и њихов кош у последњем секунду. Невероватно нешто".

Замерано вам је због падова после пораза у важним утакмицама, када је требало скупити се и одиграти за бронзу, или за олимпијску визу?

"За неке ситуације немамо оправдања, али за ту 2010. имамо. Против Турске се играло у девет увече, било је велико пражњење у сваком погледу, а Литванија је играла против Американаца у шест сати и у старту се фокусирала на утакмицу за треће место. Изгубили су ваљда 40 разлике. Ми смо дали све од себе да играмо финале, веровали да смо бољи... После пораза нико није спавао, сутра није било тренинга, некако смо устали из кревета, али стварно нисмо имали шансу. Литванија није одиграла ништа специјално, добила нас је само на енергију".

Шпанија 2014. ће се вечно памтити по невероватном успону форме након скора 2-3 у групи.

"Можда грешим, можда је то само из мог угла, али мислим да о том лету може врло лако да се сними филм. Шта смо све прошли од првог дана припрема, па до финала. Колико је ту било и добрих ствари, али много више проблема. Ми смо у осмину финала прошли тако што смо добили Египат и Иран. Против непоражене Грчке смо одиграли из растерећености и можда још више из ината, док су нас они можда мало потценили. Нас је та једна утакмица дигла, имали смо и раст форме и до краја такмичења смо одиграли феноменално. Да бих сад испричао све што се дешавало, требало би ми много времена и можда није ни тренутак за то, али невероватна година... Можда нам се тада и вратило за оно што смо пропустили 2010. Доста ствари се поклопило. И тај осећај да Шпанија, која игра код куће, пакује кофере, док ми остајемо у хотелу и нико не схвата шта се дешава...".

Каква је по твом мишљењу перспектива сениорске репрезентације? Ти си се први повукао, сада је Стефан Марковић чврст у одлуци да више не игра...

"Мислим да и даље имамо светлу будућност, јер су нам носиоци игре у најбољим годинама. Мислим на Теодосића, Бјелицу, Радуљицу... Сви су они и даље у најбољим годинама, али знам и по свом примеру, врло брзо са 27-28 година одеш на 31-32, где полако али сигурно падаш и то више није то. Шта ће бити после? Имамо ми добрих младих играча, али имали смо их и раније, па није увек било сјајно. То све треба да се споји и да се направи екипа, као што је сада имамо. Наредних пар година не треба да бринемо, али за касније тешко може било ко да каже".

Н Б А

У најјачој конкуренцији играо си седам сезона. Када погледамо ко су ти били саиграчи у Њу Џерсију, Оклахоми и Бостону, то су у збиру милијарде зарађених долара и на десетине титула и индивидуалних признања.

Да ли доживљаваш као нормално то што си свакодневно делио свлачионицу са тим људима? Рецимо, у Оклахоми си био са Дурентом, Вестбруком и Харденом, који су сада суперстарови у три различита тима.

"Хардена не памтим као кандидата за МВП, јер је био клинац... Дошао сам тамо млад. Појавио сам се са 21 годином и на тренингу играо '1 на 1' са Алонзом Монингом, који се у то време враћао после трансплантације бубрега, а чији постер сам имао у својој соби у Краљеву. Тада ми је то било 'вау', али човек се навикне на све, поготово када је то добро. У Њу Џерсију сам провео можда и најбоље године у каријери. Оклахома је била ОК, а када сам 'трејдован' у Бостон, вратио ми се тај осећај импресионираности. Сећам се да сам се прикључио екипи у хотелу у Лос Анђелесу, заједно са Џефом Грином. Позвао ме је Реј Ален на собни телефон, да Грин и ја идемо са њим на вечеру, као нови саиграчи. Вечера са Рејом Аленом? Велика ствар, без обзира на то што сам ја седам година у НБА у том тренутку. Онда, јутарњи тренинг, пошто су били повређени и Шек (Шакил О'Нил) и Џермејн О’Нил, каже ми Док Риверс да уђем у петорку која почиње утакмицу и да учим акције за меч против Клиперса. Окренем се, оно Гарнет. Окренем се на другу страну, Пол Пирс. Реј Ален тамо, Рондо овде. Невероватан осећај. И они су ме супер прихватили, али када су се опоравили Шек и Џермејн, играо сам мало. У плеј-офу нисам скоро уопште".

То је била и последња шанса да освојиш шампионски прстен...

"Они су били прваци две године раније. Имали су одличан скор када сам дошао, међутим, нешто се десило са тим 'трејдом'. Ништа везано за мене или Грина, али они су били екипа са (Кендриком) Перкинсом и његовим одласком је мало изгубљена хемија. Шта да радимо, то се дешава".

Занимљиво је да до данас имаш најбољу дебитантску сезону од свих Срба (у регуларном делу 10 поена и 5,3 скокова, у плеј-офу 18,3 поена и 7,5 скокова као "стартер"). Само је Предраг Даниловић испред по статистици, али он је због прелома руке наступио на само 19 утакмица...

"Сећам се да сам имао двоцифрен број поена у просеку и да су поредили мој учинак са првим сезонама других Европљана генерално, не само те године. Знам да сам био у врху. Испред Новицког, рецимо".

Слично Дивцу, који је био "руки" у Лејкерсима са Меџиком Џонсоном и Вортијем, дошао си у елитни тим?

"Њу Џерси је годину дана пре тога играо финале. И то две сезоне заредом. Са мном у тиму смо три године заредом играли плеј-оф, имали више од 50 победа, али и несрећу да два пута налетимо на Мајами, који је једне од тих година узео титулу. Баш те сезоне смо добили прву утакмицу у Мајамију, па је због некаквог допинга суспендован Клиф Робинсон, који нам је много значио као шести играч. Без њега смо изгубили четири заредом".

Као новајлији ти је било потребно само месец дана да нађеш константу и почнеш редовно да постижеш десетак поена?

"Генерални менаџер ми је касније рекао да сам их буквално натерао да ми дају шансу. Оно како сам тренирао у Партизану, само сам пребацио на Њу Џерси. Тренирао сам као луд, често и сам. Имао сам тренера за шут, ишао у теретану, нон стоп нешто. Био је ту Алонзо Монинг, који је морао да се испоштује, али у једном тренутку је он трејдован за Винса Картера и мени се све отворило. Тренер ме је упарио са Џејсоном Колинсом и играо сам четири-пет, четири-пет. Акције су биле такве да није било велике разлике између позиција и то ми је потпуно одговарало".

Ко је најимпресивнија личност са којом си играо у НБА?

"Џејсон Кид, као лидер и карактер, неко ко је у том тренутку био на врхунцу каријере и ко ми је помогао у адаптацији на НБА. Од млађих ми је најупечатљивији Вестбрук. Играо сам са њим када је био 'руки', скроз добар момак. Гарнет је исто оставио јак утисак, али са њим нисам играо дуго. Са Кидом сам играо четири године, са Вестбруком две и по".

Е В Р О Л И Г А

Три сезоне провео си у ЦСКА, својеврсном "Тиму снова", који је доминирао Евролигом до завршних турнира, али у том периоду ниједном није постао првак Европе.

У првом покушају, у Истанбулу 2012, титула је била буквално надохват руке?

"Такви порази могу да буду и добри, јер те припреме за живот после кошарке. Шта да кажем? Опет Истанбул и опет пораз, две године после оног са репрезентацијом, само у финалу. Имали смо на сваком Фајнал фору можда и најбољу екипу, али није се дало. Нисмо били спремни за турнирски систем, за велики притисак фаворита... а да смо освојили то у Истанбулу, можда бисмо сада причали о три титуле заредом".

Крајем треће четвртине против Олимпијакоса сте имали 19 поена предности.

"Сећам се тренутка где се Тео (Милош Теодосић) и ја погледамо и кажемо 'Освојисмо ми ово'. Буквално се смејемо, толико смо били бољи у том тренутку. Али онда креће нешто, не знам шта, као да је судбина...".

Да ли је преокрет, који је кулминирао кошем Принтезиса, био емотивни или тактички?

"Има од свега помало. Не могу да умањим тренерско умеће Дуде Ивковића, он је сигурно веровао у победу Олимпијакоса до последњег секунда, али мислим да ипак играју играчи на терену и ми смо ту заказали сви до једног. (Рамунас) Шишкаускас уопште није кривац за пораз. Он је на крају промашио два слободна бацања, а кроз каријеру је шутирао 90 одсто... То су неке ствари по којима стварно видиш да ти се не да. Ми смо целе те сезоне доживели пет пораза у свим такмичењима, укључујући тај. Нисмо могли да верујемо".

"Дошли смо у Истанбул да узмемо тај трофеј, да освојимо ВТБ и да идемо кући. Није што сам ја био ту, али мислим да је то био један од најшокантнијих резултата у историји, гледајући значај утакмице. Ту екипу Олимпијакоса смо два месеца раније добили у Москви са 40 поена разлике. Сећам се да је Дуда на конференцији причао како је то невероватно, како не зна шта да каже својим играчима. И у Пиреју је било 10-15 разлике за нас. То само говори да је Фајнал фор неко скроз друго такмичење и да ту нема правила".

Р Е З И М Е

Као професионалац си на паркетима провео 16 година...

"У каријери сам имао пуно успона и падова, по правилу везаних за повреде, али могу да будем задовољан и поносан што сам свугде имао битну улогу - и у НБА и у репрезентацији и у европским клубовима. Нисам имао празан ход, например, да једну сезону у НБА седим на клупи и таворим. На другој страни, увек сам сматрао да сам могао више, али и Џордан је вероватно на крају рекао 'могао сам да узмем још једну титулу'. Кад подвучем црту, задовољан сам каријером и не бих ту пуно мењао. Осим повреда, поготово ових на крају".

"Мислим да сваки играч, када дође у позне године, не треба да се мучи на тај начин. То је период када треба да уживаш у свему. Можда да имаш мању улогу, али да уживаш у свакој утакмици, јер знаш да ти је последња или претпоследња сезона. Ја тај осећај нисам имао и због тога жалим. Мада, човек у суштини не треба ни за чим да жали".

Шта спортисти остаје на крају каријере, поред освојених трофеја и медаља и зарађеног новца (и нарушеног здравља)?

"Вредна ствар су пријатељства, ширина коју ти доносе путовања и познанства са различитим људима. Стекао сам животно искуство, упркос захтевној каријери основао породицу, добио троје деце и због тога сам пресрећан. Многи играчи занемаре тај аспект, а ја сам породицу у једном тренутку каријере означио као приоритет, без обзира на то што сам и даље играо. Све је некако дошло на своје место, без обзира на лоше ствари".

Кумства?

"(Немањи) Бјелици сам био кум на венчању, а Тео је мени крстио децу. Два велика пријатељства, која остају за цео живот. То ми је исто дала кошарка".

Како видиш ту свађу, о којој је Теодосић причао у интервјуу за "Вице"?

"Мање-више је тачно то што је он испричао. То је била глупост. Били смо на припремама за ЕП 2009. и како већ иде, недељама јаки тренинзи, затворени сте, нема ничега осим хале и хотела. Једноставно, дође до чарке на тренингу. Ништа ново, било је и биће. И ми се нисмо ништа свађали, само смо престали да причамо, иако смо тада најбоље сарађивали на терену, уз касније игре за ЦСКА. Буквално, он ми да лопту, ја сам на 'зицеру' и - ништа, никаква комуникација. Чак и када нас је Дуда ставио у исту собу, ми смо комуницирали преко физиотерапеута. Онда се 2010. десио турнир у Истанбулу, нас четворица-петорица смо изашли на вечеру и ту смо проговорили. То је то. Чиста глупост и тврдоглавост, и моја и његова. Али, на крају је ипак резултирало кумовском везом. Као да смо морали да прођемо и ту фазу да би постали још бољи пријатељи".

Одреди идеалне петорке, једну састављену од пријатеља и другу од осталих саиграча?

"У пријатељској би сигурно било места и за Теа и за Бјелицу, али даље стварно тешко могу да одлучим, неко би се наљутио 100 одсто. Што се тиче чисто професионалног односа, исто јако тешко, али ако бих морао, ставио бих Џејсона Кида на плејмејкера, а на 'двојку' Винса Картера. Невероватан таленат, још сам га ухватио у најбољим годинама. На 'тројку' бих Дурента, али ту већ заборављам Пола Пирса... 'Четворка' нека буде Гарнет и 'петица' Шек. Са њим сам играо када је био на заласку, али опет - Шек је Шек. И могао бих још једну петорку да направим исто тако јаку. Можда чак Тео заслужује да се нађе у најбољој петорци, али ипак му је потребно још да би достигао Кида".

Да ли га видиш у НБА следеће сезоне?

"Видим. Ја сам и њему рекао, да ако не оде сада, то би била највећа глупост, с обзиром на то како игра тренутно и са којом лакоћом. И још кад видимо ко тамо игра на његовој позицији. Јесте то и даље НБА, али не можемо да кажемо да Тео није тај квалитет. Итекако јесте. Мислим да ће му одговарати и животни стил, више воли да игра утакмице, него да тренира... Апсолутно га видим тамо".

Извор: мондо.рс