Шта су нама Србима "специјалне везе"!?

Током периода Владе Војислава Коштунице, који је упркос неким манана по мом скромном мишљењу био истински српски патриота и најуспјешнији послератни српски премијер, Србија и Република Српска имали су коректну и конкретну сарадњу, те истинске специјалне везе и односе.

Регион 13.09.2016 | 09:17 Привредници из Србије отварали су фирме и представништа у Српској, а Коштуницима Влада била је толико јака да је пребацила Влади Републике Српске 1,3 милијарде марака за Телеком како би Српска имала акумулиран капитал за убрзани развој и капиталне пројекте.

Додик је проћердао и са својим тајкунима и кумовима подијелио не само 1,3 милијарде од Телекома, већ и 3 милијарде новог спољног дуга и више од милијарде марака скупих обвезница и хартија емитованих на домаћем тржишту а да није урађен ниједан капитални и развојни пројекат.

Специјалне везе са Србијом су умрле и претворене су у узајамна предизборна сликања Додика са лидерима са оне стране Дрине. У протеклих 10 година не само да Србија није имала ниједну важнију инвестицију на подручју Републике Српске, већ су представништва многих великих србијанских компанија измјештена на територију Федерације БиХ јер су тамо повољнији услови пословања.

Умјесто јачања узајамне сарадње и привредних активности, односи између Србије и Републике Српске сведени су на предизборне заједничке сједнице двије Владе, групна фотографисања и патетичне говоре. Умјесто важних инвестиција из матице у Републику Српску, милионска средства се углавном одлијевају у супротном смјеру и служе за куповину наклоности новинара, медија, разних аналитичара и политичара.

Бескрупулозни Додик по потреби се фотографише са Коштуницом, Тадићем, Ђиласом, Николићем или Вучићем, зависно од тога ко је на власти у Србији и ко му може донијети неки предизборни поен. Тако је Борис Тадић након губитка на изборима избрисан из Додиковог именика, а Вучић и Николић су еволуирали од абортуса и побачаја у „искрене“ пријатеље и стратешке савезнике.

Више је него очигледно да се српски премијер опредјелио за једну страну и активно учествује у Додиковој кампањи за предстојеће локалне изборе иако јавно говори да ће тобоже бити неутралан. Фотографисање у Прњавору са Дарком Томашом, Луком Петровићем и осталим СНСД-овом кандидатима је више него јасан сигнал, а својом претјерано израђеном блискошћу и изливом емоција, упорним грљењем, љубљењем и тапшањем по рамену пред камерама РТРС-а, Додик и Вучић су ме асоцирали на млади заљубљен који се срео након дуже раздвојености.

Перформанс током отварања дионице ауто-пута у Прњавору показује да је недавни састанак шесторице лидера у Београду била само изрежирана представа у којој је Вучић одиграо улогу повријеђене младе која је тобоже љута на Додика, а у стварности се радило о пребацивању одговорности и пилатовском прању рука пред међународном заједницом и домаћом јавности у Србији.

Поред водећих србијанских и хрватских политичара, Мило Ђукановић је био и остао стратешки Додиков поуздан савезник, који плаћа и обучава његове активисте у Подгорици. На овај начин Мило се још једном захвалио Додику на подршци током референдума за незавиност Црне Горе из 2006. године, када је Додик у Титовој вили у Игалу постројавао угледне Србе и тражио од њих да подрже Мила и забију нож у леђа Србији.

У Додикову кампању активно су укључене поједине владике и дијелови цркве, те међународна заједница којој Додик одговара јер системски уништава Републику Српску, њено становништво и економију. Додика је запад довео на власт и 1998. и 2006. године, први пут хеликоптерима СФОР-а а други пут сјечом његових кључних политичких противника од стране Педија Ешдауна, како би одрадио прљаве послове, задужио државу, уништио привреду, раселио становништво и отјерао најбоље и најобразованије младе људе.

Доказ који говори у прилог томе је кредит ММФ-а у јеку изборне кампање и новац који се даје Додику како би изгурао још један изборни циклус и сакрио од народа економски колапс. Такође и понашање већине амбасадора западних земаља, њихове изјаве и толерисање дипломатских испада и непримјереног ријечника, даје могућност Додику да поново глуми лажног патриоту, држи популистичке говоре и манипулише грађанима.

Као и у прошлости, и данас су ријетки савезници и истински пријатељи Републике Српске, који желе економски и демографски опоравак њеног становништва, мир, стабилност и привредни развој. Ипак управо овакве неповољне околности требају бити доказ опозицији да је на правом путу, те додатно мотивисати све истинске противнике режима Милорада Додика да збију редове, зарад вишег циља забораве међусобне нетрпељивости и анимозитете, те још снажније раде на буђењу свијести успаване нације и ослобађању од тираније и унутрашње окупације.

Небојша Вукановић