Шарена граница око Шаренграда

Ни двије деценије накод распада СФРЈ Србија и Хрватска не знају гдје им је граница. Једна од тема недавних разговора премијера Србије Александра Вучића и предсједника Хрватске Колинде Грабар Китаревић било је и питање границе између двије државе. Иако је од распада СФРЈ прошло четврт вијека, двије републике никако да се договоре куда иде граница која их раздваја.

Регион 10.08.2016 | 09:05 Највећи извор неспоразума је потпуно различито виђење разграничења на Дунаву.

Србија се залаже да спорна граница од 145 километара дуж Дунава иде средином ријеке. Хрватска хоће да граница "врлуда“ цик-цак, са једне на другу обалу и прати границе катастарских општина. Које је прије вијек и по исцртала Аустроугарска.

Како разговори између Загреба и Београда већ 20 година не дају резултате, могло би се догодити да границу на Дунаву исцртају "независни“ међународни арбитри или Међународни суд правде.

Спорна подручја простиру се од Мађарске до Бачке Паланке. Суштина спора је власништво над 10.000 хектара земљишта на лијевој обали Дунава, у Војводини, који катастарски припадају Хрватској и око 3 000 хектара у Хрватској, који катастарски припадају Србији.

А највећи камен спотицања су Вуковарска ада код истоименог града и Шаренградска ада код Бачке Паланке.

Оба ова острва су ближе лијевој, војвођанској, обали Дунава, Србија их тренутно и контролише, али у катастарским књигама она припадају хрватској страни.

Шаренградска ада је велико острво, површине око 500 хектара.

Одвајкада, на том мјесту Дунав је правио кривину, лакат, у Војводину. Тај дио ријеке био је тешко плован. Аустроугарска је 1892. године на страни према Славонији и Хрватској прокопала пловни канал којим је исправила ријеку. Међутим, ријека је наставила да тече и старим током. Између два тока остало је велико острво, названо по оближњем насељу Шаренград.

Србија тражи да граница иде средином пловног дијела ријеке, средином западног рукавца, што је у складу са међународном праксом разграничења. Хрватска хоће да граница иде по земљишним књигама или, у најгорем случају, источним рукавцем, старим током, јер земљиште које је прокопавањем канала постало острво по катастру припада њој.

Међудржавна комисија за рјешавање овог проблема формирана је 2001. године, али за 15 година рада није постигла никакав резултат.

Спорно је и подручје уз мост "25. мај“, који спаја Бачку Паланку и Илок, са природним парком Тиквара.

Житељи Паланке, Сомбора и Апатина чија се земља налази са западне стране Дунава, односно житељи Илока и Вуковара чије су њиве на источној обали ријеке, навијају да граница између двије државе "прати“ катастарске границе. Како предлаже Хрватска.



Остали грађани сматрају да граница треба да иде ријеком, јер би то у будућности доносило најмање главобоље.

"При разграничењу двије државе, увијек се тражи природна граница. Међународно право и пракса кажу да граница иде средином ријеке. Средина пловног тока Дунава је једина реална граница", каже Милан Шкрбић, предсједник Скупштине општине Апатин, и додаје:

"Није логично да се уважавају катастарске књиге из времена Аустроугарске, а да се не уважавају авнојевске границе, које је потврдила и Бадинтерова комисија. Хрвати се стално позивају на АВНОЈ, али овдје им то не одговара, јер није на српску штету."

Доцент на катедри за међународно право Правног факултета у Београду Бојан Милисављевић сматра да правила међународног права иду на руку Србији, јер ако ријека мијења ток, а није у питању драстично помјерање, као у овом случају, граница се помјера заједно са ријеком.

Србији у прилог иде и то што су границе катастарских општина утврђиване у вријеме када су и Војводина и Славонија, и лијева и десна обала Дунава припадале Аустроугарској, дакле једној држави, а сада се ту граниче двије новонастале државе, од којих ни једна није правни сљедбеник аустоугарске монархије.

Извор: Прессрс.ба