Сјећања - Први стријелац Звезде и "Плавих": Шешир голгетера Косте Томашевића

У Старим Бановцима живи унук великог стрелца и великог боема, човека који је 1946. дао први гол за репрезентацију нове Југославије, први гол за Звезду а стадион ФК Дунав носи име по њему.

Од давнина у Старим Бановцима, не сремској обали Дунава, рибари пуне мреже. Један ’’рибар’’ пунио је другачије мреже - фудбалске. Звао се Коста Томашевић и живео је од 1923 до 1976.

Био је члан славног БСК-а, а после рата један од оснивача и стрелац првог гола за Црвену звезду, додуше на незваничној утакмици (укупно 340 утакмица за клуб, 370 голова). Био је двоструки голгетер Прве лиге социјалистичке Југославије. Такође, био је и стрелац првог гола за репрезентацију Титове Југославије, против Чехословачке, у Прагу пре тачно 70 година - 9. маја 1946.

Био је олимпијац 1948. у Лондону, двоструки ’’егзекутор’’ на Мундијалу у Бразилу 1950, против Швајцарске и Мексика. Два пута је био првак државе са Звездом и два пута најбољи лигашки стрелац, 1951. са 16 голова док је 1955. дао 20 али је титулу делио са Вукасом (Хајдук) и Марковићем (ОФК Београд).

Његов приватни живот остао је у другом плану, иако је био веома занимљив и турбулентан.

Пут у славу започео је током Другог светског рата, када се, стицајем несрећних околности, преселио у Београд, где је примећен од стране људи из БСК-а и доведен у клуб. Од тог тренутка је почела занимљива животно-спортска прича фудбалског ’’аласа’’.

- Мој деда је, осим што је био познати фудбалер, био велики боем и другарчина - сведочи нам у породичној кући у Бановцима Пера Кристић, Костин унук.

- Три највеће љубави су му биле ФК Црвена звезда, Стари Бановци и кафане.

Ретко се кроз Београд возио јавним превозом, јер је обожавао шетње. Волео је да се креће Кнез Михаиловом или преко Теразиј, а волео је и да ћаска са навијачима који су га препознавали и заустављали да попричају са њим.

Једном приликом је, у зениту каријере и славе, у родне Старе Бановце дошао двема лимузинама - у једној се возио он, у другој су били његов шешир и кишобран! После су у оба возила ушли и његови другари из угоститељских објеката.

Наш саговорник каже да је Коста у своје село донео први транзистор и да су се мештани окупљали под прозором куће Томашевићевог зета, како би слушали преносе мечева Црвене звезде.

У родни крај је знао да дође и лађом, мештани су га у знак поштовања дочекивали на чувеној ’’Венецији’’, а он им је, уз рибљу чорбу, локални специјалитет, делио улазнице за Звездине утакмице на стадиону која данас носи име Рајка Митића, Костиног кума и саиграча.

- Остаће забележено - каже нам Пера Кристић - да је деда једном приликом замољен да у оделу уђе у игру и помогне старобановачком Дунаву, што је и учинио, али је после клизећег старта над њим љутито напустио терен. Такође, на сусрету организованом на дан сеоске славе, Мале Госпојине, против Јединства из Старе Пазове постигао за клуб из свог села свих седам голова!

Причало се да се служио разним триковима, да је имао обичај да, приликом извођења корнера, извади прашину из џепова и баци је протиничким голманима у лице. Био је бескромпомисан и срчан на терену, вечито са модрицама и ранама по телу од фудбалских дуела.

Није био комуниста, али је, по речима унука Пере, изборио статус једног од омиљених играча маршала Тита, па је имао част да, заједно са саиграчима из репрезентације, добије пасош послератне Југославије.

По завршетку играчке каријере живео је и радио у иностранству. У његово време у Нигерији није било терориста ’’Боко Харама’’, поморанџе су узгајане у миру па је у Бановце донео прве плодове овог воћа, учећи децу да се оне једу са кором, јер се у њој крије највише корисних материја. Неко време радио је и као професор физичког васпитања.

Унук легендарног (фудбалског) професора Косте (Томашевића) најпоноснији је на чињеницу да му је Драган Џајић лично више пута говорио како је његов деда велико име клуба из Љутице Богдана и српског фудбала.

Једног мартовског дана 1976. године свет је напустио део тандема Митић - Томашевић, истински наследници надалеко познатих Моше и Тиркета које су филм, серија и књига „Монтевидео, Бог те видео“ учинили бесмртним. Ожалили су га знани и незнани, као великана српског фудбала и боема, а његове комшије причају да је цела кафана у Штутгарту, у којој су се окупљали југословенски исељеници, у сузама примила вест о његовој смрти. Животна туга, коју је крио у себи, довела је до тога да ’’убица’’ голмана себи пресуди аутоголом.

За ФК Дунав из Старих Бановаца никад није одиграо званичну утакмицу, али је стадиону у селу дато је име ’’Коста Томашевић’’.

Извор: блиц.рс