Анализа: Године им ништа не могу, још су вјерни себи и голу!

Без обзира на то што им пише у крштеници – они још могу да направе разлику на терену, а сјајним партијама из године у годину продужавају своју фудбалску каријеру.

Често се уз њихово име може везати она и помало излизана флоскула: "Они су као вино".

Премда се она најчешће користи како би се дочарао изглед добростојећих госпођа и господе, овај пут ћемо је везати уз фудбалере који у својим позним годинама још увек успевају да се одупру тренду "подмлађивања" састава и да на врхунском нивоу још увек праве значајну разлику.

Приметно је да се тренери из године у годину одлучују да "шиканирају" фудбалере само због броја година које им упишу на старту сезоне у обавезној регистрацији, па да знају и да игноришу то што су и даље импресивни на терену.

Луј ван Гал је рецимо отерао четворицу-петорицу таквих фудбалера, али није нарочито успео да их замени "млађим нараштајем", али и многи играчи се олако мире са тим да нису достојни играња у "Лигама петице" када одувају тридесет и пет свећица са торте.

Мало због сопствене несигурности, а мало и због тога што се и на истоку и западу то мало боље плаћа.

Покушали смо да саставимо листу фудбалера који у својим ветеранским данима и даље пружају одличне партије и не дозвољавају да им неко приговори због година. Критеријум је био да су ти фудбалери још увек у пет најјачих лига, да играју врло добро и да нису "опасност" по свој тим, али и то да су старији од 35 година – односно, да ове године пуне 35.

То значи да су на листи фудбалери који су рођени 1981. године и старији.

Како сви они играју на различитим позицијама, имају другачије улоге у тиму, различитих су и година итд. они неће бити посебно рангирани, него ћемо их само редом набројати.

Због критеријума из конкуренције су испали фудбалери попут Андрее Пирла, Налда, Тијага Моте, Александра Мајера, Икера Касиљаса, Луизаа, Мајкла Керика, Џона Терија, Јаје Туреа, Дирка Кајта, Франческа Тотија...

Крећемо са најочигледнијим примером.

ЗЛАТАН ИБРАХИМОВИЋ – ПСЖ, 3. октобар 1981. године

За њега је и тешко употребити реч "ветеран". Шведски нападач коме на крају ове сезоне истиче уговор са Пари сен Жерменом и наредне године ће скоро сигурно играти на врхунском нивоу у једној од пет најјачих лига света, а скоро сасвим је извесно да ће то бити она која је његова велика жеља откако је први пут истрчао на фудбалски терен – Премијер лига.

Момак из Малмеа је ове сезоне невероватно доминантан пред голом противника, па са статистиком коју он тренутно има може да парира најбољима на свету попут Месија и Роналда.

Он у октобру пуни 35 година, а у досадашњем делу сезоне је у 27 утакмица у првенству Француске дао 32 гола и асистирао је 13 пута за своје саиграче.

Збирна статистика каже да је у овој сезони одиграо 43 утакмица и дао 42 гола уз 16 асистенција. Прија му улога "усамљеног" нападача, а због своје снаге често прилази својим играчима ближе центру игралишта и тако отвара слободан простор на терену.

У каријери је осим за ПСЖ играо и за Малме, Ајакс, Јувентус, Интер, Милан, Барселону...

ЋАБИ АЛОНСО – Бајерн, 25. новембар 1981. године

Не само да Ћаби Алонсо на терену не показује знаке старости, него је и прилично младолик, па није баш прва особа која падне на памет када се прича о ветеранима, ако не знате напамет датуме рођења свих фудбалера. Пре два лета је баш због податак у крштеници "отеран" из Реал Мадрида, а то је једва дочекао Пеп Гвардиола који га је одмах потписао у Бајерн.

Дугогодишњи репрезентативац Шпаније је из Толосе, малог места надомак Сан Себастјана, па је баш у најславнијем клубу из тог града почео каријеру.

Преко Сосиједада пут га је одвео у Ливерпул, где је са том екипом био и шампион Европе, што је исто поновио и у Реал Мадриду у ком је играо до своје 33. године.

У овогодишњој сезони за Бајерн је играо и задњег везног ("холдера"), али се налазио и на позицији штопера. Са 34 утакмице у овој сезони показује да и даље може да пружи значајан допринос, нарочито у Лиги шампиона, иако је имао неких грешака у мечевима са Јувентусом. Одолео је одласку у богате земље, које нису богате фудбалом, а још може да игра на овом нивоу.

ЂАНЛУИЂИ БУФОН – Јувентус, 28. јануар 1978. године

Многи ће рећи да се од његовог дебија у новембру 1995. године није појавио бољи голман и не би много погрешили.

На прсте једне руке могу се избројати киксеви овог голмана који је неприкосновен међу стативама више од двадесет година, како у клубовима у којима је бранио, па тако и у репрезентацији, те и дан-данас припада оној "елитној групи" чувара мреже.

Дечачић који је поникао у Парми у каријери није освојио још само титулу у Лиги шампиона, иако је неколико пута био надомак тог остварења, али то никако не може да оповргне његов квалитет и самопоуздање које својим одбранама и "лидерством" преноси саиграчима.

Када га је Јувентус 2001. године платио "тричавих" 53 милиона евра тешко да је неко помислио да се обезбедио за наредних 15 година, а можда и мало више – јер он може да брани док год му не досади, и да се неће родити голман који ће га и у 38. години истиснути из стартне поставе. Ваља подсетити да је он још увек први голман Италије са преко 150 наступа у дресу "азура".

ВЕЛИНГТОН, Малага – 26. август 1979. године

Идемо мало и до Шпаније.

Мало познати штопер Малаге – Бразилац Велингтон де Оливеира, у последњих неколико сезона игра заиста на врхунском нивоу, али из разлога што је у питању Малага, то мало ко и примећује. Не добија довољно заслуга за партије које пружа у 36. години.

Требало би узети у обзир да је у питању лига са брзим играчима, брзим фудбалом, у којој многи и не обраћају нарочиту пажњу на јаку одбрану, али је зато Велингтон успео да у својој игри нагласи само своје квалитете.

Он се некако "одједном" појавио на фудбалској сцени и тек у четвртој деценији свог живота заиграо у некој од пет најјачих лига. Момак из Фернандополиса је добар део каријере провео у Јужној Америци, а онда 2006. године заиграо за швајцарски Грасхоперс, да би 2008. године постао члан Малаге коју није напуштао од тада и тамо је заменик капитена.

Био је учесник оне генерације која је изборила учешће у Лиги шампиона и играла четвртфинале са Дортмундом и несрећно испала, а он је тада чинио тандем са још једним ветераном Мартином Демикелисом. И ове године Малага има једну од најбољих одбрана у лиги (примили 30 голова), а Велингтон је одиграо 26 утакмица у стартној постави.

АРИЦ АДУРИС, Атлетик Билбао – 11. фебруар 1981. године

Ако се за некога може рећи да има "сезону из снова" онда је то Ариц Адурис, нападач Атлетик Билбаоа. Уз његово име се може везати и оно да "проживљава другу младост", али многи би рекли да је ово његова "прва", јер игра своју најбољу каријеру у животу.

35-годишњак је најбољи стрелац свог тима ове сезоне, а за 46 утакмица у дресу баскијског клуба постигао је 29 голова и асистирао још девет пута. Један је од играча који играју најбоље на свету главом, а посебан допринос дао је свом тиму у утакмицама Лиге Европе где их је у четвртфиналу избацила Севиља. У том такмичењу постигао је десет голова.

Оно што је обележило сезону човека за кога су многи још 2010. године када се није снашао у Валенсији да је – бивши играч, јесте и то да је у великој конкуренцији добио шансу у репрезентацији Шпаније и то претворио у гол у пријатељском мечу против Шпаније.

Да ли ће бити у тиму за Европско првенство? На Дел Боскеу је...

ЕУРЕЉО ГОМЕШ, Вотфорд -15. фебруар 1981. године

Други голман на овој листи и једини играч из Премијер лиге кога смо уврстили у 10 најбољих ветерана.

Да ли због велике конкуренције, врло захтевне лиге – физички и такмичарски, због тога што се тимови лако одричу ветерана, или све заједно, тек један фудбалер из лиге коју многи сматрају најбољом и најатрактивнијом на свету. Бразилски голман из Вотфорда неочекивано је "експлодирао" ове сезоне са тимом који је прошле сезоне са Славишом Јокановићем увео у прву лигу.

Голман који је поникао у Крузеиру блиставе тренутке у каријери је имао у ПСВ Ајндховену, али је његова каријера кренула силазном путањом по потпису за Тотенхем. Много грешака, притисак јавности и Гомес се претворио у најнесигурнијег голмана у Премијер лиги.

Зато је ове сезоне међу најбољима...

Чувар мреже Вотфорда на чак 11 утакмица није примио нити један гол (тзв. цлеан схеет), има највише одбрана од свих голмана (110), а претходног викенда је одбранио и два пенала. Феноменална сезона за њега.

МАКСВЕЛ, ПСЖ – 27. август 1981. године

Још један Бразилац и још један члан Пари сен Жермена.

Фудбалер који је често у току каријере "пратио" Златана Ибрахимовића, или је бивало обрнуто, стандардан је члан Пари сен Жермена и човек за кога многи годинама говоре да је најслабија карика овог тима, али их он одличним партијама у Лиги шампиона подсети да греше.

И он је попут Гомеса каријеру почео у Крузеиру, али је уместо у ПСВ, отишао у Ајакс, где је израстао у једног од најтраженијих играча на тржишту, упркос тешкој повреди. Био је члан Интера од 2006. до 2009. године, да би потом три године носио дрес Барселоне. Од 2012. године стандардан је играч ПСЖ-а у ком игра најбољи фудбал каријере.

Дефанзивна одговорност и тактичка дисциплина претвориле су га у ноћну мору за крилне фудбалере којима није свеједно када нападају по страни коју држи овај "ветеран".

РОБЕРТО ТРАСХОРАС, Рајо Ваљекано – 28. фебруар 1981. године

Можда и најмање "атрактивно" име на овој листи.

Роберто Трасхорас је момак из Рабаде, малог места у Галицији, а током своје каријере која траје више од деценију и по играо је за два највећа шпанска клуба. У својој 14. години преселио се у Барселону и дуго играо за резерве овог тима, а једини меч у првом тиму одиграо је још 2001. године.

Потом се преселио у Реал Мадрид, где је до своје 25. године игра за "Б" тим, а потом коначно кренуо да игра у "правим" клубовима. Био је у Нумансији, Лас Палмасу и Селти, да би од 2011. године био члан Рајо Ваљекана - где иако носи број "10" игра нешто мало повученије.

У тиму који игра агресивно и офанзивно ове сезоне је скупио 33 наступа, постигао 2 гола и асистирао за још 7, а зарадио је још и 8 жутих картона. Са њим у тиму игра још неколико добрих "ветерана" попут Хавија Гере, Мануча...

АНДРЕА БАРЗАЉИ, Јувентус – 8. мај 1981. године

Још један члан Јувентуса, а лако је на овом списку могао и да се нађе Патрис Евра, ми смо предност ипак дали једном од најбољих штопера на свету, иако то многи не примећују.

Дефанзивац са врло добрим изношењем лопте и одличним пасом нашао је своје "место под небом" у систему Јувентуса који овај тим практикује од доласка Антонија Контеа. Одлично се снашао у систему са три штопера, али је добар и у оном са "само" два, па је и ове сезоне један од најбољих фудбалера Јувеа.

Као и многи на овој листи и он је "доста касно упалио" (све је чешће оно становиште да играч који није направио велики трансфер у 23-ој години није таленат), па је најбоље партије пружао у Палерму од 2004. до 2008. године и онда неочекивано отишао у Волфсбург, са којим је освојио и титулу.

Иако је играо солидно био је "далеко од очију" селектора, па је на списак дошао по повратку у Италију где је ове сезоне упркос повредама скупио 36 наступа и само два жута картона.

КЛАУДИО ПИЗАРО, Вердер Бремен – 3. октобар 1978. године

Једно од два најстарија имена на овом списку.

Невероватни Перуанац одолева годинама, па је и у 37-ом лету најбољи фудбалер Вердера, у којем је играо у четири наврата. Искусни нападач је још 1999. године дошао на "Везер", па када год не би имали боље решење од њега, молили би га да се врати и да им још једном помогне да се изборе за Европу, или опстанак, што је пракса последњих година.

Пети најбољи стрелац Бундес лиге свих времена (189 голова) у каријери је играо и у родном Перуу, Бајерну из Минхена и Челсију, али је дубок траг оставио у Вердеру у ком и сад са успехом игра. У каријери је освојио тачно 20 трофеја.

Имао је ограничену минутажу на почетку сезоне, али је од децембра до данас постигао чак 12 голова и гура тим ка опстанку, а шта ће они радити када Клаудио одлучи да заврши каријеру, ко зна...

БОНУС, СРПСКИ ИГРАЧ: САША ИЛИЋ, Партизан – 30. децембар 1977. године

На листу смо одлучили да додамо једног "бонус" играча који се такмичи у домаћем првенству, а без много "мозгања" лако је закључити да је играч који је ветеран, игра добро у свом тиму и још увек прави разлику – Саша Илић.

Човек који годинама одолева пензији и чини се да је и данас најкреативнији фудбалер домаћег првенства просто незамемљив у Партизану и да се његов изостанак са терена види. Он нема снагу да издржи свих 90 минута на терену, али својим додавањима и те како успева да има утицај на игру Партизана за који је ове сезоне одиграо 24 утакмице, дао 6 и асистирао за 4 гола.

Ове сезоне играо је чак на позицији нападача и успевао да се упише у листу стрелаца.

Да ли се слажете са листом? Ко је најбољи од ветерана? Да ли бисте некога додали?