Анализа: ''Развод брака'' који није ни требало да се деси...!

Добили су шта су тражили! И Синиша Михајловић и Милан!

Тај брак никада није требало да се деси. И био је унапред осуђен на пропаст. На крају је трајао краће него што су и највећи скептици могли да претпоставе. Синиша Михајловић није тренер за овај Милан, Силвио Берлускони није човек који ће трпети тренера попут Михајловића. Било је то јасно још летос када је поменути брак закључен без љубави, вођен интересима које је видео само Адријано Галијани.

Упркос јавним изливима усиљених емоција, упрскос вечерама у Аркореу, њих двојица никада нису засновали однос какав је требало да имају. И из којег би Милан коначно кренуо путем оздрављења. Берлускони је у старту био против Михајловића. Прво је хтео Анћелотија, али Карло је врло добро знао шта би га дочекало у Милану... Потом је желео Сарија у исто време када је Миха преговарао с Наполијем, али су двојица стручњака кренули у обрнутим смеровима. Сари је завршио у Напуљу, а Миха у Миланелу. Највећи спонзор Михајловићевог доласка је био Галијани. Он га је и током сезоне спасао отказа у некиллико наврата. Берлускони је већ после неколико месеци хтео да га смени. Прецртао га је још у октобру после дебакла против Наполија на Сан Сиру.

У целој причи Берлускони испада једини негативац. Али ако се мало се ствари сагледају мало дубље и шире, он је најмањи кривац. Крив је за претходне две сезоне, за Алегрија, за Седорфа, Инзагија, продаје Ибре и Силве, глупе пројекте о „Свеиталијанском Милану“, за паљење масе о капиталу из Тајланда и Кине... Али за ову сезону је његова одговорност далеко мања. Тандем Галијани - Михајловић је све урадио погтрешно.

Почевши од прелазног рока...

Берлускони је после дужег времена извукао змију из џепа и потрошио близу 100.000.000 евра на појачања. Да је поменута сума паметније и рационалније утрошена, Милан је могао до трећег места. тај новац у осирмашеној Серији А прави разлику. Плаћен је и Михајловић. Са 2.000.000 евра годишње постао је четврти најплаћенији тренер у лиги. Два и по пута већа плата од оне коју је Сари добио у Напуљу. Берлускони је прошлог света заиста одрадио више од онога што се очекивало. Галијани и Михајловић нису. Сваки потез осим Карлоса Баке се испоставио као промашај. Алесио Ромањоли још никога није уверио да је исправно улагање од 25.000.000 евра, а управо је он био Михајловићева највећа жеља. Миха је дао и ветар у леђа Галијанију за куповину Бертолаћија који је плаћен 20.000.000 евра. Биће да су случајно додали ту пету нулу... Другог објашњења нема.

Новац уложен у појачања и нови тренер нису могли да буду гарант да ће се Милан вратити у врх. Милан је тим у којем је много тога постављено наопако претходних година са свим тим „џ“ појачањима и отпацима из других клубова. Много исхитрених и усиљених промена је направљено прем Берлусконијевом диктату. Али, опет... Михајловић је за разлику од Седорфа и Инзагија имао шансу да нешто уради. Уз неколико квалитетних играча које је затекао у саставу и појачања која су дошла, од њега се с правом очекивало више.

У тренутку када је Михајловић смењен, Милан је на шестом месту. Четири позиције боље пласиран него прошле сезоне код Инзагија у исто време. Са шест бодова више. Али Милан за петопласираном Фјорентином касни седам бодова. Исто колико и прошле сезоне за Сампдоријом. Суштински, Михајловић није урадио ништа.

Србин није успео у примарном задатку - да макар приближи Милан клубовима из врха. Остао је на истој дистанци. С разликом што је он дошао као тренер са искуством после рада у клубовима и репрезентацији. Није почетник попут Седорфа или Инзагија. Плаћен је као озбиљан тренер од којег се очекује резултат. Када се све подвуче, Милан је остао на истој дистанци. Нити има игре која најављује боље дане, нити су Росонери успели да смање јаз у односу на клубове који су им природни ривали. Нити перпсективе... Неодољиво подсећа на џумбус који је Михајловић оставио за собом у репрезентацији Србије.

У тренутку када Михајловић одлази, Милан више припада окружењу са Сасуолом, Лациом, Кјевом... Сасуолу беже само један бод, гол разлика је скоро иста, освојили су само два бода у претходних пет утакмица... Милан је више на нивоу Сасуола, него Роме или Фјорентине. Михајловићев Милан није имао узлазну путању у сезони. Од почетка, па до данас је био екипа која каска за осталим великим клубовима уз поједине блескове. Припреме су потрошене улудо, тек у току сезону је Србин почео да извлачи неке нове карте. Мало му је требало да заборави веру у Родрига Елија којег је планирао као стартног штопера на почетку сезоне. Играч којег нико у од Миланових тренера није видео као озбиљног у претходне четири сезоне је био експеримент у којег је једино српски стручњак желео да верује. Слично као неки неуспешни експерименти које је имао у репрезентацији Србије. Ели га је закопао већ у првој утакмици сезоне... Тврдогалвост је опет коштала Миху.

На исти начин је ризиковао са голманом. И погодио! На уштрб најбољег играча из претходне сезоне, лансиаро је тинејџера међу стативе. Ђиђо Донарума је промовисан као симбол будућег Милана. И заиста би то могао да буде. Али нешто раније су сличне ствари испробане са Де Шиљом и Ел Шаравијем, Сапонаром... Донарума је највећи плод Михајловићевог рада у Миланелу. Али су изостали они важнији плодови: игра и резултат.

Боље резултате имају Рома, Интер и Фјорентина који су сви прошли кроз велике кризе ове сезоне, нудили су се Милану на тацни, али Росонери нису успели да то искористе. Јер нису успели да победе Карпи, Кјево, Болоњу, Аталанту, чак ни очајну Верону. Много бодова је Милан расуо против слабијих од себе да би се надао нечем великом на крају. Ту Михајловић није могао да има оправдања слабог тима и играча. Каквих год 11 да је извео, имао је квалитетније тимове од поменутих противника. Да има неке солидне играче, показало се у неким великим победама против Лација, Интера или Фјорентине. Видело се да Милан има нешто. Да је Карлос Бака један од најбољих нападача у лиги (уосталом, други стрелац лиге у оваквом Милану), да Џек Бонавентура и Кеисуке Хонда могу да направе проблеме свима, да је Запата и даље међу бољим штоперима у лиги... Зато се очекивало више од Михајловића. Берлускони није желео да слуша приче како Милан није имао среће и како је био бољи против Карпија или Вероне. Није желео изговоре на суђење. Није хтео да се прича од 30 минута добре игре против Јувентуса. Сећате ли се фамозне приче о „добрих пола сата игре“ Србије против Белгије? Не би ни требало, али се сви сећамо резултата - 0:3.

Трпео је и притиске од Белрусконија који воли да се меша у талктику, али је у Михајловићевом случају и имао право за неке ствари. Када је Србин мењао по диктату газде, нешто се мењало и на терену. Михајловићевих 4-4-2 уместо 4-3-3 суштински нису значили ништа офанзвнију игру већ је Милан постао још стерилнији у нападу.

На крају, Михајловић је смењен због две основне ствари за које тренери полажу рачуне. Није унапредио игру, није донео резултате. Тачније, није направио чудо. Јер Милану није потребан просечан тренер који ће поновити резултате од прошле сезоне. Потребно им је оно што је Мурињо урадио са Интером у Лиги шампиона, Клоп са Дортмундом, Симеоне са Атлетиком, Конте са Јувентусом, Ранијери са Лестером... Тренер који прави чуда.

Али односом према клубу, послодавцу и играчима, Миха је заслужио да остане до краја сезоне на клупи и води екипу у финалу Купа Италије. Управо то такмичење му се приписује као највећи успех, али довољно је видети да је пут до финала поплочан жребом у којем је Милан редом газио аутсајдере попут Перуђе, Кротонеа, Сампдорије, Карпија и Алесандрије. Није баш да је то неки сензационалан успех. Свеједно, Миха је је заслужио више поштовања од Берлусконија, заслужио је утакмицу у финалу против Јувентуса и заслужио је далеко господскији начин за растанак од Галијанијевог телефонског позива.

Можда му је сада и жао што је погазио речи:
„Из респекта према својим клубовима никада не бих тренирао Партизан, Рому, Ђенову и Милан. Црвена звезда, Лацио, Сампдорија и Интер су клубови који су обележили мој живот”, рекао је Синиша Михајловић пре неколико година.

Милан би могао да му обележи тренерску каријеру и буде раскрсница са које је све кренуло наопако. На Синишу Михајловића будући послодавци ће све мање гледати као на велико играчко име и левоногог бомбардера Синишу Михајловића. А све више као на Синишу Михајловића, неуспешног тренера из Фјорентине, Србије и Милана. Стручњака којем више одговара кожа аутсајдера у некој Катанији или Сампдорији. Додуше, тврдоглав је Миха. Неће га још један неуспех тако лако деморалисати. Он је увек спреман да ратује. Али би требало да размисли где је до сада грешио.

Епизода у Милану је завршена неславно за Синишу Михајловића. Али на крају су и он и Милан добили оно што су заслужили својим радом.