Сјећања - видео: Нарко-фудбал - Асприља, Јозић и два Ескобара...

Ах, Тино Асприља, поново си то урадио. Зајахао си свог коња, обучен у костим розе тираносаурус рекса, и опет лудилом у глави отворио некакав процеп у универзуму и натерао нас да се присетимо најневероватније приче коју је фудбал могао да сервира.

Ах, Тино Асприља, поново си то урадио. Зајахао си свог коња, обучен у костим розе тираносаурус рекса, и лудилом у глави отворио некакав процеп у универзуму: изнад твог имања, тамо у Ваље дел Каука, где плодна долина реке грли Тихи океан, отворила се црна рупа, и из ње је, као из Пандорине кутије, опет измилела прошлост, опијајући латино-коктел наркотика, злочина, носталгије и најбољег јужноамеричког фудбала који је нестао у трену, у рафалу што је покосио Андреса Ескобара једног преврућег лета 1994.

Сваки потез неког од хероја колумбијског фудбала деведесетих, баш као и сваки дриблинг Хамеса Родригеза или свака неснађеност Радамела Фалкаа, поново скида катанац са најневероватније приче коју је фудбал могао да сервира, хладну као освету и јасну као огледало са којег се вуку црте кокаина, ону о Нарцо-Футбол.

И колико год пута да је чујете, опет имате нагон на прекинете приповедача, да му кажете да не претерује, да не може то да се дешава поткрај двадесетог века. Само што је могло, и јесте.

Помислили бисте, на прву лопту, да сторија почиње са Хаџијевим чудесним поготком, са Карпата, на првом мечу свачијих и Пелеових фаворита на Мундијалу у Америци, и да је крешендо глупави аутогол Ескобара после безвезног центаршута Џона Харкса у 35. минуту; али не, прича се, као снуфф филм, одвија годинама раније и добија замајац на Светском првенству 1990.

И опет су ту неки Југословени. У Болоњи су се, средином јуна 1990, у другом колу Групе Д тог најружнијег од свих планетарних турнира у новијој историји, среле две земље које су постојале само на папиру.

Југославија је, осећало се то већ у ваздуху, играла свој последњи плес, уморна за све сем за рат и национализам, двадесетак момака које је Ивица Осим повео у Италију већ одавно нису браћа и нису уједињени, "Хеј Словени" се пева у полугласу или се не пева уопште.

Ако је Југославија, помислићете, пример да фудбал не може да уједини земљу, противници тог поподнева у Болоњи доказ су да може. Само на кратко, додуше.

Колумбија је била растрзана грађанским ратом, насиљем које је прекорачило сваку границу разума, влада је постојала формално али је била немоћна пред нарко-картелима који су контролисали свачију свакодневицу и свачију срећу. Свега двадесетак дана пре почетка Мундијала, у Колумбији су одржани бизарни председнички избори, пошто су од четири првобитна кандидата три изгубила главу у атентатима.

Онај који ће преживети (мада ће и у његов авион бити постављена бомба, али је чудом избегао тај лет), и победити, Сезар Гавирија, ипак неће бити бели голуб са гранчицом мира у кљуну: не, тај ће направити дил са Паблом Ескобаром о подизању посебног затвора за цапо ди тутти цапи. "КП дом" се звао Ла Цатедрал, катедрала, и из њега је наркобос могао несметано да обавља своје послове. Имао је огромне сале за забаву, имао је ђакузи, имао је водопад који је лично осмислио Ескобар и, што је за нашу причу најважније, имао је огроман фудбалски терен, са све трибинама и почасним местом за Газду.

Пабло и Гавирија гледали су – можда и заједно, ко ће се већ снаћи у том вртлогу корупције и греха – утакмицу у Болоњи, и имали су шта да виде. Југословени, уздрмани поразом од Западне Немачке са 4:1, ударили су на Колумбију, са Валдерамом, Ринконом, једним момком по имену Рене Игита и другим момком по имену Андрес Ескобар.

Утакмица је била борбена, улог велики, посебно за ове типове са шест бакљи на грудима, и скроз чудна, са све одлучујућим поготком који би се и данас могао вртети по шпицама да није било распада земље.

Јер ваљда ни Ивици Осиму није било јасно – или је само њему било јасно? – одакле се у 75. минуту пред колумбијским шеснаестерцем нашао наш либеро, Сарајлија (добро, из Коњица, али Сарајлија по свему осталом) Давор Јозић, као што ни нама није било јасно како је успео да онако лепо прими Сафетову лопту и да, ухвати ванбастеновску волејчину коју је Игита могао само да улепша парадом...

Југославија је победила, неколико дана касније ћемо истамбурати наше велике пријатеље из Емирата и потом отићи на Шпанију, а све после тога је, прича се, историја; Колумбија је отишла на чудо из Камеруна и поклекла пред два гола Рожеа Миле у продужецима, и онај паралелни универзум ће се разгранати по први пут.

СФРЈ ће ускоро престати да постоји, упркос или захваљујући фудбалу, како год желите, а Колумбија, Колумбија ће се ујединити.

Ако вам се ових последњих година чини да се читава Србија, примера ради, држи за један рекет, онда знате како је било раних деведесетих Колумбијцима: сем фудбала, сем једне лопте, све друго је било грозно... Прва асоцијација на Колумбију свуда на свету били су дрога и насиље, а онда је 11 момака у жутим дресовима почело да мења имиџ државе. Зато су фудбалери постали хероји читаве нације.

Председник Гавирија, Пабло Ескобар и сви други велики и мали ескобари почеће, након тог лета и пораза од Југославије и Камеруна, да улажу много новца у колумбијске клубове – тада ће Атлетико Насионал (Паблов тим), Америка де Кали (газда наркобос Мигел Родригез), Милионариос (под контролом његовог брата, такође наркобоса Хозеа Гонзала Родригеза) и Депортиво Кали од врећа за ударање постати редовни учесници саме завршнице Копа Либертадорес – да граде терене и стадионе, да плаћају много новца највећим талентима који више нису морали да одлазе у Аргентину или Бразил или још даље, у Европу.

Ескобар је желео да они буду ту, пред његовим очима, понекад и буквално: доводио би играче у своју Катедралу, да га забављају и да се забављају – Карлос Валдерама биће први који ће признати шта се све дешавало иза порозних решетака, а потом ће се јавити и сви остали...

Мислите да смо све видели када је Фаустино Асприља, најбољи фудбалер међу свим неописиво талентованим играчима те генерације, зајахао розе диносауруса и учио свог коња да игра фудбал? Није то ништа у односу на оно што се дешавало 1992. и 1993. над сроланим доларима, унутар линија терена са савршеном травом у једном затвору, линијама које су понекада и дословно биле посуте кокаином.

Када се лепе ствари дешавају на површини, нико се и не труди да загребе дубље: стрмоглави узлет колумбијског фудбала био је подмазан новцем од кријумчарења дроге, работе одобрене од најважнијих људи у земљи. Све је било подређено фудбалу, сваки ће се бол излечити а свака смрт заборавити, мислили су, када се Колумбија издигне на кров света у Америци 1994...

Тај хајп није био претеран, заиста, и не треба Пелеу замерати што је типовао да ће Колумбијци бити хит првенства. Све је, у ствари, слутило на то.

Августа 1993. у квалификацијама за Мундијал, Колумбија је у Баранкиљи победила Аргентину 2:1, головима Валенсије и Валенсијана, две недеље касније по први пут у историји савладали су комшије из Перуа селектора Владице Поповића на свом терену (и то са 4:0), а онда је дошао 5. септембар и меч који је променио све. И уништио макар један живот...

Данима уочи меча, улице Медељина, Боготе, Калија, Баранкиље, одзвањале су песмама Карлоса Вивеса, који је помешао ваљенато и рокенрол, и дисале фудбал. Победник је ишао на Светско првенство, поражени у додатне квалификације са Океанијом.

Дијего Армандо Марадона био је тих дана непорециво отрован. "Колумбијци немају шта да траже на Монументалу", грмео је Ел Пибе, који ће другове – Симеоне, Руђери, Редондо, Батистута, Гојкочеа – посматрати са трибина.

Десило се немогуће. Прво Ринкон, пред крај првог полувремена, након што је голман Кордоба одбранио све што је Батигол пробао, а онда у другом делу редом: Асприља, па опет Ринкон, па опет Асприља, па Валенсија. Пет нула за Колумбију против светског вицепрвака, 5:0 за 26 утакмица без пораза, за осмех оног коврџавог капитена, за подругивање Марадони, за понос нације. И у једном једином дану, као да их никада није било, нестало је четрдесет година герилског рата и двадесет година нарко-трафикинга.

Овако је о тој утакмици известио Ел Тиемпо:
"Из насиља наше државе изронила је лопта. Можда ће вам то деловати фриволно у поређењу са болом због толико смрти, али оваква победа била је неопходна да земља крене ка оптимизму. Не смемо да мислимо да је спорт најважнија ствар у једној земљи, али оно што се догодило на југу континента је знак да националност, заједништво, не могу да буду побеђени мецима, уценама, киднаповањима. Вива Колумбија! Ово је земља која је фудбалом победила насиље, хладноћу и бол..."

Председник Гавирија отишао је још даље, наградивши сваког првотимца Орденом Бојаке, најважнијим националним признањем за херојство, и упоредио их са ослободиоцем Симоном Боливаром.

Само што, испод оне површине коју нико никада не загребе, ништа није било тако лепо ни ослобађајуће. Ако је почетак успона нарко-фудбала био пораз од Југославије, његов крај било је 5:0 на Монументалу: и те ноћи, када је Колумбија наводно била уједињена, 82 људи је погинуло, а 725 повређено током "великог славља", као увод у оно што ће се тек догодити.

Понос ће се тако брзо претворити у пакао. Сан у највећи кошмар.

Децембра 1993. Пабло Ескобар је убијен. Без најутицајнијег међу њима почеће још бруталнији сукоби, а људски живот ће у инфлаторној мењачници душа на северу Јужне Америке вредети мање чак и од несрећног југословенског динара.

У Америку ће тада четврторангирани тим на листи ФИФА отићи са теретом који не би издржали ни много искуснији и превејанији састави. Кикс на старту од Румуније избио је много новца из руку картела што су хтели да га “легализују” на кладионицама, пред меч са САД створила се мучна атмосфера у екипи, претње смрћу играчима и селектору Франсиску Матурани.
“Ако ставиш Габријела Гомеза у екипу, сви ћете бити убијени”, гласила је једна од њих, и минуциозни брка из средине терена тог дана је напустио хотел, и напустио фудбал.

Андрес Ескобар није био те среће. У страховитој тескоби, Колумбијци су играли као да су им на ногама већ бетонске ципеле, изгубили су од Америке 2:1 и по повратку у домовину, 3. јула 1994, испред једне дискотеке у Медељину у 3 ујутру, у штопера репрезентације биће испаљено 12 метака, сваки уз поруку “Ово је за онај аутогол”.

Тек тада држава ће се освестити. Браћа Родригез биће ухваћена и осуђена на 30 година затвора у САД, Америка де Кали постаће први фудбалски клуб који ће бити стављен на званичну ЦИА листу терористичких организација, биће убијен и оснивач Енвигада (клуба у којем ће се испилити Хамес Родригез) Хорхе Артуро Бустаманте, а тадашњи председник Фудбалског савеза Колумбије, Хуан Хозе Белини, провешће шест година иза решетака због корупције и прања новца. На суђењу је признао:
"Наравно да је успон колумбијског фудбала био захваљујући новцу од дроге. Сви смо то дозволили. Сви смо у томе учествовали. И сви смо то прикривали".

Правда је, ипак, стигла прекасно за Андреса Ескобара и колумбијски фудбал.

Неки играчи успели су да се опораве од шока, попут лудог Фаустина Асприље, неки никада нису. А репрезентација је дуго година чамила у безнађу: од 1998. до 2014. нису се квалификовали за Светско првенство – једини успех било је освајање Копа Америка 2001. али тај турнир је био заиста бизаран, са Хондурасом који побеђује будуће светске прваке Бразил у четвртфиналу и са Аргентинцима који се нису ни појавили због страха од терористичких напада левичара из гериле ФАРЦ – водећи тимови су играли испод црвене линије банкрота или потпуно финансијски пропадали.

Требало је да прође пуних двадесет година, па да Колумбија победи своје демоне.

Прошлог лета, недостајало је само мало храбрости и дрчности коју је имала Асприљина и Валдерамина генерација, па да Пекерманови лепршави Колумбијци са Хамесом Родригезом нападну и оборе Бразил у четвртфиналу Мундијала. Но нема везе. Будућност, по први пут, изгледа пријатно за другу највећу земљу Латинске Америке, која је кренула да решава проблеме један по један, и за састав у којем има све више младих играча неоптерећених прошлошћу и необележених грешкама њихових родитеља. Уосталом, и бизнис нарко-трафиканата се преселио на север, у Мексико...

Ах, Тино Асприља, поново си то урадио. Зајахао си свог коња, обучен у костим розе тираносаурус рекса, и опет лудилом у глави отворио некакав процеп у универзуму и натерао нас да се присетимо најневероватније приче коју је фудбал могао да сервира, оне о Нарцо-Футбол, и Давора Јозића и Фредија Ринкона. Само, можда се из те црне рупе овог пута не осети мирис злочина из паралелног света Пандорине кутије, већ наговештај наде да једна велика, фудбалом залуђена земља, може поново да буде уједињена. И да у Русији 2018, кад већ није успела на свом континенту, избрише последњи бели траг који је залудео и преварио Пелеа и целу планету.