"Папци" су постојали и прије 100 година!

Острашћено странчарење и игре са "папцима" нису појаве новијег датума на политичкој сцени Бањалуке, данашњег највећег града Републике Српске и административног центра некадашње Врбаске бановине у оквиру Краљевине Југославије.

У периоду између два свјетска рата, од 1918. до 1941. године, у главним улогама били су радикали Николе Пашића, демократе Љубомира Давидовића, Савез земљорадника Јована Јовановића Пижона, Југословенска муслиманска организација Мехмеда Спахе, Хрватска сељачка странка Стјепана Радића и Влатка Мачека, Самостална демократска странка Светозара Прибићевића и друге, мање опције. Препуцавања, афере, партијски медији, подмићивања, па чак и физички обрачуни били су свакодневица у политичком животу.

Нажалост, осим архивских примјерака неколико штампаних издања, која су по правилу имала улогу "телала" водећих странака, није остало много свједочанстава о богатом и "шареном" политичком животу у граду на Врбасу. Ту су и ријетки записи самих учесника страначког живота, као и накнадна нагађања оних који су у вријеме постојања тих странака били безначајни или су, као комунисти, били у затворима, па за њих историја почиње 1945. године.

Појава странака у Бањалуци и Врбаској бановини затекла је неспремне сељаке, који су тада чинили већину овдашњег становништва. Ако би се тадашње стање упоредило са новијим периодом, сељаштво је након Првог свјетског рата реаговало на демократију и парламентаризам скоро на исти начин као и Брозови радници, бивши пролетери, деведесетих година прошлог вијека.

Радикали доминирали у округу, ЈМО био најутицајнији у граду!

Према службеним резултатима, на локалним изборима одржаним 28. октобра 1928. године, у свим општинама бањалучког округа Народна радикална странка добила је укупно 332 мандата. Савез земљорадника имао је 176, а Југословенска муслиманска организација (ЈМО) 154 мандата. Хрватска сељачка странка (ХСС) освојила је 90, Самостална демократска странка (СДС) 48, а Сељачко-демократска коалиција (СДК), односно блок који су чинили ХСС и СДС, добио је 115 мандата, што у збиру даје 253 мандата. Демократска странка имала је тек 28 мандата у читавом округу. У самом граду Бањалуци, од 21 одборничког мјеста, листа ЈМО имала је седам, самостална листа Хамдије Афгана три, занатлије два, СДК пет, Народна радикална странка три, а социјалисти један мандат. У постизборном периоду, већину су најчешће чинили ЈМО и ХСС, који је добио мандате под "фирмом" СДК, док су радикали, иако најснажнија странка у регији, у Бањалуци били у мањини.

Слобода од Аустроугарске је изборена, али у тим околностима народ се није баш најбоље снашао. Како је све то изгледало - а ни данашња ситуација није далеко од тадашње - увјерљиво илуструје један од уводника у новинама "Отаџбина", које недуго послије 1918. констатују:

- Већина народа, умјесто да учи, описмењује се, напредује и гледа какво ће добро учинити својој дјеци, себи и комшији, бави се најпримитивнијим паланачким и сеоским странчарењем. Домаћини губе образ читаве фамилије, једни на друге лају ко пси, не питајући се због чега, нити покушавајући да разумију читаву ту работу у коју су увучени.

Пљуштале увреде
Политички противници између два велика рата, у тадашњој штампи, као и на масовним зборовима, називани су "црно-жутим жбирима", "кметодерима", "пљачкашима", "зеленашима" и "каишарима". Уколико се радило о политичару који није из мјеста у којем претендује на функцију, он је био "куфераш". Док су се на масовним скуповима или на ступцима тадашњих листова еуфорични говорници частили таквим, па и много горим надимцима, слично су се понашали и њихови симпатизери. Они који су у одређеном тренутку подржали "погрешну" опцију, остајали су без посла, а неријетко су екскомуницирани из свих дешавања гдје је то било могуће постићи. У исто вријеме, најбоље су пролазили они који су правовремено мијењали дресове.

- Радикалски режим створио је врло тешку унутрашњу политичку ситуацију, а да не говоримо о спољној. Присташе ове странке постали су режимски качаци који узурпирају управну и полицијску власт. Све од подворника па до највишег управног чиновника учествује у агитацији за странку, па чак и врше функцију одборника странке. Пљачка, корупција и добри положаји у управи омогућили су овим агитаторима посао, а девиза им је све за партију, по цијену и саме државе. У партију су се увукли сви они црно-жути жбири и руше ову државу истом оном вољом и снагом којом су помагали и Аустрију за вријеме Фрањине владавине. Пљунути мораш кад видиш типове и разне мизерије, пљачкаше, кметодере, зеленаше и каишаре који само гледају свој рачун.

Од многих оваквих, један је за вријеме рата говорио пред Швабама за слику Фрањину: "Ово је мој Свети Ђурађ!" Данас се та иста мизерија буба у прса и виче: "Ја сам Србин радикал." Сви они који искрено воле ову државу, све патриоте који су као национални радници у предратно доба допринијели радећи у народу за остваривање данашњих својих идеала, у чуду се питају шта све од овог може да буде и куда све ово води. Богаташи се намирују, трбуси се гоје, а ти, тежаче, научио си свакако. За тежака нема ни земљорадничког кредита који би га сачувао од пљачке каишара, зеленаша и зеленашких банака - пише у једном од новинских чланака из 1922. године, само четири године од великог ослобођења и уласка Српске војске у Бањалуку.

Штампа ударна песница

Партијска штампа, тадашњи једини начин на који су се обични људи информисали о политичким догађајима, као својеврсни прелаз између добошара и радио-апарата, одиграла је можда и највећу улогу у "политичком описмењавању" маса. Док данас чак и најпристраснији медији не дозвољавају да их други назову "партијским" или "режимским", у међуратној Бањалуци страначки новинари били су за нијансу поштенији. Свјесни свог значаја за побједу њихове партије, нису пропуштали прилику да се тим статусом јавно похвале. Односно, "нису сумњали да то може бити другачије него правилно".

"У нашим приликама и под данашњим околностима, партијски листови врше благотворан утицај на масе, формирајући наш јавни и политички живот у духу данашњих потреба, припремајући и организујући јавно мњење у борби за слободу и демократију. Њен утицај осјетио се у више махова, а нарочито за вријеме прошлих општинских избора. Благодарећи и ставу партијске штампе, њеној борбености и писању, Југословенска радикална заједница изашла је на изборе као велики побједник. Постала је најјачи и најутицајнији фактор у земљи, постала је снажна и организована политичка странка, у чијим редовима се налазе народне масе. Правилан став у локалним питањима подиже углед партијске штампе и зато ми ниједног тренутка и не сумњамо да може бити другачији него правилан", писали су у "Врбаским новинама" 1937. године.

Као што се ни комунизам, у којем се, како кажу многи, најбоље живјело, на овим просторима баш и није примио у оном облику у којем је замишљен, исто је било и са вишестраначјем и демократијом у свим досадашњим појавама. Када се упореди са данашњим, стање из двадесетих или тридесетих година прошлог вијека има тек мале разлике. Једна од њих јесте то да су ондашњи политичари били мање склони празној причи, бесконачном фразирању и "мљевењу" реченица у којима не кажу ништа смислено или конкретно.

Умјесто "опредијељености", "улагања напора", "праћења динамике" и сличних клишеа данашњег политичког говора, ондашњи политички прваци имали су иритантну навику петоминутног благосиљања краља и краљевске владе прије него што било шта кажу. Друга, много значајнија разлика страначких сукоба између два свјетска рата и данашњих партијских обрачуна јесте чињеница да су прије скоро 100 година државни чиновници били међу најслабије плаћеним радницима. И да су "свако мало" штрајковали.

Пргавост: Због политике ударао брат на брата!

"Политичка превирања у Врбаској бановини, а понајвише у центру бановине, Бањалуци и околини, утишала су се од прошлих избора, као да се грађани, чиновници и сељаци за политику интересују само док су избори. А кад избори прођу, тешко се може видјети та закрвљеност, својеврсна за наш крај. Само у прошлој кампањи десиле су се небројене туче због странака и политике. Ударао је комшија на комшију, род на род, па и брат на брата због политике и атмосфере пред изборе, што, кад се помијеша с алкохолом и пословичном пргавошћу, код нашег народа увијек изазива напетост и сукобе.

Такође, појава која све више прати сваку борбу за власт јесте прелазак политичара из једног у други 'супротстављени' табор, а кад се нешто такво деси у Београду, то се одмах сутрадан, чим стигну новине, одрази и у нашој чаршији, па ако се синоћ заједно лумповало и братимило, ујутро се похватају за врат кад прочитају да је тај и тај високи функционер потписао споразум са тим и тим или прешао у савез са том и том партијом, која је колико синоћ била омражена.

Дио људи, мора се признати, уопште и не разумије политику, ни начин управљања државом, а има их, истина, и који нису сигурни ни шта су то заправо избори, осим што знају за кога треба да гласају и против кога да се свађају. Све то опет не траје дуго, па се ствари по изборима врате у колотечину. И не мисли се о изборима, власти и народним представницима, што није добро, јер да би један крај, а посебно један сиромашан крај као наша бановина, уопште напредовао, народ би морао више водити рачуна о томе кога ће послати испред себе да га заступа, а цијелу ствар схватати више озбиљно." - наводи се у "Врбаскем новинама", 1937. године.

(Прессрс.ба)