Иванчић: Поново заживјела "Нова НДХ"

„Свакако си уочила тај феномен, дарлинг, да најљући хрватски националисти, када год дођу на власт, воде земљу тако да се мирне душе може рећи како је она под страном окупацијом.“

У моменту примопредаје власти на Маркову тргу у Загребу – када је нови премијер (Тихомир Орешковић) старога премијера (Зорана Милановића) упитао: „Анy адвице?“, а овај одговорио: „Ноне wхатсоевер“ – симболички је заокружен хрватски државотворни сан.

Грађанка је била толико дирнута тим свечаним призором да су из ње провалили чисти хрватски сентименти: „Wхат тхе фуцк ис гоин’ он?“

У мислима су јој се, попут анимиране епопеје, низали кадрови најславнијих битака за народну самосвојност и национални идентитет, библиотеке очишћене од „нехрватске“ литературе, до зуба наоружане лекторске дивизије, кориенски правописи, разликовни рјечници, концентрациони логори…

Падале су јој онда на памет и благо модифициране пароле успјешнијих националних покрета. На примјер: „Један народ – једна држава – један преводилац!“ А ствар је још више емотивно ескалирала када ју је назвала добра пријатељица, умировљена наставница хрватскога језика и књижевности.

„Видјела си то, дарлинг? Примопредају хрватске власти на енглескоме језику?“ цвркутала је с друге стране телефонске жице.

„Видјела сам, дарлинг“, рекла је грађанка. „Цркла бих да сам пропустила нешто тако величанствено.“

„Изгледа, дарлинг, да тек сада, када имају своју државу, коју су сањали од стољећа седмог, Хрвати могу поносно нестати с хисторијске сцене“, казала је пријатељица. „Другим народима државе требају да се укоријене, а нашем да се искоријени. Као што рече најбоља хрватска књижевница К.Л.: Хрвати ће безгласно ишчезнути, расплинут ће се као Етрушчани међу Римљанима. Остат ће само неколико лијепих ваза и један ланени покров у музеју.“

„Немој ми рећи да ћеш то сматрати штетом?“ упитала је грађанка.

„Ни случајно, дарлинг, никаква штета“, рекла је пријатељица, па су обје праснуле у здрави домољубни смијех.

„Повијест пишу побједници“, констатирала је грађанка, „и то на енглескоме“.

„Свакако си уочила тај феномен, дарлинг“, наставила је пријатељица, „да најљући хрватски националисти, када год дођу на власт, воде земљу тако да се мирне душе може рећи како је она под страном окупацијом. Тако је, уосталом, било и с НДХ. Независна држава Хрватска била је утолико више ‘независна’ што је приљежније служила интересима нацистичке Њемачке и фашистичке Италије. Толико да је, славећи свој суверенитет, Талијанима поклонила Истру, Далмацију и отоке, а Нијемцима све остало.“

„Мислиш да се данашња Хрватска у том смислу ослања на традиције НДХ?“ занимало је грађанку.

„Наравно, дарлинг. Ако боље погледаш – предсједница државе инсталирана је на ту дужност као висока чиновница НАТО-пакта, премијер не умије говорити хрватски, прије него је уопће изложио свој програм Сабору отишао се конзултирати с представницима Свјетске банке и ММФ-а, а територијални интегритет утврђен је изградњом големе америчке војне базе у Слуњу. Реално гледајући, свеједно је је ли на Маркову тргу службени језик енглески или њемачки.“

„А истодобно нови министар културе, од укупно шест точака из свога програма, у њих три инзистира на одлучној борби за ‘национални идентитет’“, надовезала се грађанка. „То је тај парадокс хрватског национализма – морамо бити што више своји док плешемо како туђин свира. Не сумњам, на примјер, да су усташе посебно набрушене на ‘југокомунизам’ само зато јер знају да Хрватска никада није уживала толико државног суверенитета као у СФРЈ. Самостална држава ти ту дође као изговор за суицид.“

„Јесте, дарлинг“, сложила се пријатељица. „И притом се тај исти министар културе, Златко Хасанбеговић, залаже и за формално изједначавање актуалне Хрватске с некадашњом Ендехазијом. Видјела си ту импресивну биографију: био је припадник Хрватског ослободилачког покрета којег је у Аргентини основао Анте Павелић, па онда члан Хрватске чисте странке права која отворено велича усташтво, па онда члан Почасног блеибуршког вода, сматра да ‘антифашизам није темељ хрватске државе’, већ обична флоскула…“

„Мркли проусташки мрак“, потврдила је грађанка. „Уопће није чудо што се око његова именовања у Сабору надигла онолика граја. Но видиш, дарлинг, мене у тој хрватској причи највише занима како ће се развијати спој неолибералних и неоусташких афинитета. Јер очито је да се стреми изградњи неке нове друштвене парадигме, нечему што би сличило корпоративном нацизму. Сјећаш се како је премијер Орешковић лаким потезом отписао ту саборску расправу о министру Хасанбеговићу? Да се у мојој компанији, рекао је, толико времена трошило на расправе о усташама и партизанима, та би компанија пропала.“

„Добро, код мамлаза који улазе у политику као агенти крупног капитала, успоредба држава с компанијама није ништа ново“, напоменула је пријатељица, „то је такорећи свјетски тренд“.

„Уопће немам то на уму“, рекла је грађанка. „Квака је у нечему другом.“

„У чему другом?“

„Видиш, дарлинг, сједиште фармацеутске корпорације у којој је данашњи хрватски премијер обнашао истакнуту менаџерску дужност налази се у Израелу. Она је, да то кажем нешто лежерније, у жидовскоме власништву. Што мислиш, дарлинг, како би се у тој компанији провео нетко тко на значајној функцији, рецимо у одјелу маркетинга, на сав глас негира холокауст, велича НДХ и Трећи Реицх, тврди како су концентрациони логори измишљотина, антифашизам назива флоскулом, а на реверу држи значку с ликом поглавника Павелића?“

„Схваћам, дарлинг“, казала је пријатељица. „Послали би га у пичку материну, и то без заслужене отпремнине.“

„Расправе дакле доиста не би било, и компанија, логично, не би пропала.“

„Тја, ти Жидови…“

„Но Хрватска је нешто посве друго“, церила се грађанка у слушалицу, „а и ‘пичку материну’ није лако превести на службени енглески.“

„И што би ти онда рекла, дарлинг“, упитала ју је пријатељица, „да ти се којим случајем, гледе пријепора око министра Хасанбеговића, премијер Орешковић обрати питањем: Анy адвице?“

„Ноне wхатсоевер!“ рекла је грађанка. „Нећу се ваљда у новој НДХ повиновати логици жидовскога капитала.“

Извор: Пешчаник.нет