Британија изгубила рат због шрафцигера

Недовољан број шрафцигера за отварање сандука са залихама од 480.000 метака, узроковао је 1879. најспектакулранији пораз у историји британског колонијализма.

Тада су ратници јужноафричког племена Зулу, опремљени само копљима и штитовима од волујске коже, поразили добро наоружане британске војнике.

Чувени британски осећај за организацију, који се и данас радо помиње чак и кроз примере увођења реда у бивше британске колоније, катастрофално је омануо управо у једном таквом покушају цивилизовања "недовољно зрелих“ народа, за које је, према уверавању британске администрације, било боље да о њима брине неко паметнији.

Да нико није претплаћен на памет, показало се у сукобу британских војника са афричким племеном Зулу, током настојања Британије у 19. веку да прошири свој политички и економски утицај на црном континенту. Лорд Челмсфорд, главнокомандујући у Јужној Африци, оценио је да независно краљевство Зулу представља претњу британским тежњама, а тензије су достигле врхунац када је владар тог афричког племена, Цетшвајо, одбио да Челмсфорду испоручи своје сународнике, које су Британци оптужили за убиство неколико њихових војника.

То је био повод за одлуку Британаца да нападну краљевство Зулу, а први сукоб одиграо се 22. јануара 1879. године, познат у историји као битка за Исандлвану. Насупрот британским војницима, који су били наоружани најсавременијим оружјем у то време, Зулуи су у битку кренули само с копљима и штитовима од волујске коже и тек с неколико пушака, којима готово и да нису умели да рукују.

Британци су, осим оружја, обиловали и самопоуздањем да својом војном силом и логистиком могу да поразе било које голоруко афричко племе. Али пред собом су имали непријатеља који је израстао на ратничкој култури, чији су припадници пролазили захтевне војне обуке, били добро истренирани, организовани и веома мотивисани да одбране своју територију. Осим недостатка правих информација о противнику, Британци нису познавали ни терен, а због претеране самоуверености испоставило се да нису добро разрадили ни тактику у случају повлачења.

Зулуи су нападали жустро, не узмичући ни када су бивали рањавани. Запањени толиком храброшћу, британски војници почели су махнито да пуцају и убрзо остали без муниције. Предвечерје битке дочекало је свега 55 преживелих Британаца, међу њима и Хорас Смит Дориена који је, касније, сведочио да је било много тактичких промашаја, али је као најпресудније за пораз навео то што нису могли да отпакују сандуке са залихама муниције.

Иако сведочанства осталих који су преживели битку нису била у потпуности сагласна са овом верзијом, све се вртело око понестале муниције усред битке. У књизи “Битанска политичка историја од 1867. до 2001: Демократија и пропадање”, наведено је да је главни разлог овог фијаска, уствари, био недовољан број шрафцигера у британским трупама. Наиме, када је Британцима понестало муниције, упркос залихама од 480.000 метака, нису могли да их користе јер су били спаковани у сандуке причвршћене са по девет великих завртања, а у логору су имали само два шрафцигера. Достављање муниције је ишло преспоро, а нису помогли ни покушаји да се сандуци расцепе секирама. Када би остајали без метака, војници су напуштали своје положаје и тако слабили одбрану, што је непријатељ успешно искористио.

Након повлачења британских војника, Зулуи су темељно опљачакали њихов логор, али ни поменута, ни друге историјске књиге не бележе шта се, потом, догодило са она два шрафцигера.

Извор: МАГАЗИН БИФ