Радује ли се Додик одлуци Уставног суда?

Састанак који Милорад Додик најављује поводом одлуке Уставног суда о неуставности датума на који се прославља Дан Републике Српске, смртоносна је политичка ступица у коју нико ко себе сматра опозицијом не
би требао улазити.

Бакир Изетбеговић, је иницијативом ко ју је на крају уважио Уставни суд, Додику направио немјерљиву услугу. Одиграо је на Додикову карту и он сада узвраћа игру. Опет игра "Главног Бају" који држи кључеве од "српског патриотизма". Сви они који одбију да прихвате његову игру и не одазову се састанку "свих политичких представника у Републици Српској" чија би тема била последња одлука Уставног суда БиХ, ће, нема сумње бити префарбани новим слојем издајничке боје којом их Додик и његови медији и онако слојевито фарбају.

Лидери опозиције по овом питању, међутим не би требали имати дилеме. Ако одлуче да шаљу "поруке јединства" са Додиковог канабеа то ће бити политичко самоубиство опозиције, послије којег ће он имати прави разлог да се захвали "политичком Сарајеву" које је још једном снажно задувало у његова једра.

Вјерујем да, бар већини, не треба више понављати да су и Бакирова борба за "укидање" Републике Српске и њених обиљежја и Додикова "одбрана" Српске и њених знамења, ништа друго до подилажење најнижим, националистичким поривима властитих етноса чији је једини циљ јачање сопствених позиција.

Испада да је и једном и другом важније шта им народ слави него чиме слави, у земљи са најнижим стандардом у Европи.

Опозиција би морала,ако ништа друго, ствари сагледати рационалним очима и ослободити се сваког играња на националистичку карту. У противном, ако себи дозволе да се са Додиком утркују у томе ко је "већи Србин" и ко ће жешће пљунути на Сарајево и институцију каква је Уставни суд БиХ, то ће значити да су пристали играти на Додиковом терену на коме немају никакве шансе.

Уосталом, ово није први пут, у периоду Додикове владавине, да Уставни суд укида симболе Републике Српске. На почетку његовог мандата 2006. године, неуставним су проглашени и укинути дотадашњи грб и химна, па би се могло поставити питање какав је то "Чувар Српске" који јој ни обиљежја није успио сачувати?

Без обзира што би му могли и овакво питање поставити, лидери Савеза за промјене ће изнова демонстрирати своју слабост, ако оду на састанак код Додика. Показаће, прије свега, недостатак политичке храбрости, неопходне да се донесе рационална одлука без подилажења икоме па и помућеној колективној свијести гласачког тијела.

Поставља се и питања о чему би то опозиција, могла разговарати са Додиком, којег су до јуче позивали да однесе оставку и за којег је речено да је наноси највећу штету Републици Српској? Хоће ли то значити да су и опозицији битнији празници, од стотина милиона марака проневјереног народног богатства?

То никоме не би смио бити приоритет, а поготово не политичара у најсиромашнијој земљи Европе. Било би смијешно да није тужно то што је овдашњим политичарима битније када ће се неки празник прослављати, него имају ли њихови гласачи шта јести.

Чињеница, је нажалост и да већина гладног народа тако размишља па исте те политичаре и бира. Зашто? Зато што је тај народ још увијек заслијепљен страховима једних од других које му ти исти политичари пласирају јер нису способни да му шта друго понуде. Зато они и не желе да се та народна (не)свијест икада освијести. Они јесу ендемска врста те колективне бесвијести.

Зар није апсурдно да у држави, коју по свим истраживањима, већина младих жели да замијени неком бољом, непрестано водимо битке око државних или ентитетских празника? Ако су ти празници заиста толико и битни, зар је могуће да не постоји могућност да се око њих договоримо.

Ако су спорни Девети јануар, Први март, Двадесет први и Двадесет пети новембар... ево ја предлажем да их све славимо или да не славимо ни један, јер руку на срце немамо много разлога за славље ма у ком дијелу БиХ живјели.

Није проблем у грађанима, него у политичким елитама. Грађани се понашају по обрасцу који им они сервирају. Народ нико није питао ни када су ти празници увођени. Незаполеним масама и онако ништа не значи да ли је неки дан нерадни, празник или је радни дан.

Међутим, на народу је да схвати и да не смије дозволити политичким елитама да потроше више и један секунд нашег времна на бесмислице. Поготово ако се тим бесмислицама ова сиротиња још дубље гура у биједу, али и међусобне подјеле, које овдје увијек имају плодно тло.

Дан када таквим политикама виде леђа сви грађани Босне и Херцеговине требају славити као празник.

Аутор: Миљан Ковач
Импулспортал