Дорис Бизетић: Моја борба са болешћу

Понекад ми се тресу руке, цимне ми се колено, али сам то крила... Сада хоћу да пробудим свест код људи да се и са мултиплом склерозом може живети и мислити позитивно - каже Дорис Бизетић.

Дорис Бизетић (30), ћерка кантаутора и шоумена Бориса Бизетића, заједно са својим оцем стекла је популарност током деведесетих година када је као девојчица учествовала у ТВ програму “ББ шоу”.

Публици је показивала да је смех најбољи лек, али 20 година касније, нажалост, мора и сама овај “лек” често да користи...

Замолила нас је да се за интервју нађемо што ближе њеној кући како се не би превише умарала. Дошла је са сестром Анитом, која је кренула “да јој се нађе”.

На самом почетку разговора, Дорис нам се извињава што носи тамне сунчане наочаре. Каже, постала је осетљива на јаку светлост.

Дрхтавих руку испијала је воду како би влажила осушена непца.

- Од таблета стално ми се суше уста... Није важно, све ћу вам испричати. Тешко ми је, не причам да би се неко сажалио на мене, већ да помогнем свима који болују од мултипле склерозе - каже Дорис.

Године 2010. Дорис је родила ћерку Анабелу. Шест месеци касније осетила је да је страшно слаба.

- Од како сам се породила, осећала сам да сам физички много слабија. Приписивала сам то порођају, док се на лето 2011. године једног јутра нисам пробудила скоро слепа...

Отишла сам одмах код лекара... Констатовано је да сам изгубила скоро 80 одсто вида на једном оку. Тако је почело - прича Дорис.

С обзиром на то да многе болести имају симптоме сличне мултиплој склерози, нико од доктора са сигурношћу није могао да јој каже шта се тачно дешава.

- Две године сам ишла на контроле, прегледе... Сумњало се на вирусе, лајмску болест... Ни магнетне резонанце нису давале дијагнозу. Било ми је страшно. Болесна сам, али не знам од чега... Нисам знала шта да мислим. И када су ми коначно 2013. године из кичме извадили течност која је са сигурношћу показала да је реч о мултиплој склерози, само на секунд сам осетила олакшање. Добро је, знам шта ми је - прича Дорис.

А онда јој је блеснуло пред очима. Али то се не лечи! Тада почиње њена борба.

- Нисам јавно хтела да причам о томе да ме не би људи сажаљевали иако се не стидим своје болести. Одлучила сам да проговорим како бих људима пробудила свест да то не треба да буде табу тема. Осећам да моја мисија треба да буде да о овоме говорим, да сам ја та која ће да покрене причу о болести и животу са њом - испричала нам је Дорис.

Онда је почела да описује снагу воље са којом кроз све пролази.

- Најпоноснија сам на то што још ходам. Људи са овом болешћу најчешће заврше у инвалидским колицима. Ја још ходам! Имам јаке болове у кичми, јака светлост ми смета, не подносим буку, осетљива сам на додире. Али ћерки ништа не ускраћујем. Трудим се да једног дана када се буде присећала детињства не мора да каже како је мама стално била лоше. Желим да каже како је имала весело детињство цртајући и играјући се са мамом - прича нам Дорис сада већ са напором јер је умор савладао...

- Прошлог децембра сам имала операцију катаракте на оба ока. Одмах након операције сам имала неколико наступа, а нико није знао шта ми се дешава у глави и да не могу јасно да видим од рефлектора. Понекад осетим да је око мене све црно, али након два сата се умијем и кажем себи: “Дорис, не може овако, сада ћеш да гледаш леп филм или да се играш са ћерком“ - описује Дорис промене расположења.

За лекове против болова потребно је да издвоји 50.000 долара годишње.

- Прошле године сам примала ињекције на сваких 48 сати и тако три месеца. Нису дале никакво побољшање, једино ми је јетра додатно настрадала. Чула сам да у Шведској постоје такозване кочнице које ће стопирати даљи развој болести. Ипак далеко је то, видећу да ли ћу имати могућности да одем да се лечим у иностранству - каже Дорис додајући да је и поред свега позитиван дух неће напустити.

Извор: Блиц