Слатка освјета! Дрон, казне, подсмјеси и камење - па радост "Орлова"!

Победа фудбалера Србије усред Албаније (0:2) макар на кратко вратила је осмехе на лица овдашњих љубитеља фудбала. Не само због тога што је, ето, остварена победа у једном сусрету великих ривала, већ што је свако у срцу осетио ону тиху радост после свих неправди које су нас, баш у "најспореднијој ствари на свету", задесиле у овом такмичарском циклусу.

Фудбал 09.10.2015 | 23:00

Наши неће играти на предстојећем првенству Европе. То се знало и пре меча у Елбасану, то се није променило ни после тријумфа "орлова". Али, горчина која се осећала још од самог почетка квалификација нарастала је таман толико да је један овакав резултатски успех, својеврсна "слатка освета", распрши на најбољи могући начин.

Прво нам је сервиран дрон са заставом тзв. Велике Албаније, усред Београда, усред меча са Албанцима. Ми, какви смо, а често умемо да будемо непромишљени, тада смо насели на ту провокацију баш као што су и прижељкивали они који су је и спровели у дело. Било је довољно да неколико албанских играча насрне на нашег дефанзивца Стефана Митровића који је заставу стргао са беспилотне летелице, да на терен Партизановог стадиона утрчи неколико гледалаца, да неколико гостујућих фудбалера добије ударце, па да се меч прекине, а скандал протресе овдашњи и европски фудбал на велика врата.

Наравно, правда за жртве није баш нешто чиме би ова планета могла да се подичи, па смо тако ми кажњени, и то брутално.

Одузета су нам три бода. Не, није нам "обрисана победа", него смо отишли у минус.

Понижени смо таквим епилогом, јер нико раније није ни био у таквом минусу.

Победа припала Албанцима, који нису хтели да се врате на терен, како је гласило образложење УЕФА.

На све то - новчано смо кажњени, онако, да не заборавимо "да се још и Ђури извинимо што нас је тукао".

Морали смо потом, у склопу казне, да играмо без присуства публике.

На све то - сами себи смо смејали, од муке. Опет смо почели да делујемо смешно на терену, немоћно - иако имамо врхунске играче у врхунским клубовима.

Постали смо, својим понашањем, а уз свесрдну "помоћ" околности у којима смо се нашли, отписани.

Све је почело од тог дрона, јер ко се сада сећа почетног ремија у Јерменији, после ког је и уследио поменути дуел са Албанцима. У међувремену, постали смо фудбалски небитни остатку Европе, јер смо сваким даном били све удаљенији од Европског првенства, али ни то није била довољна казна. Каменован је аутобус са нашим фудбалерима, чим су стигли у Тирану. У Елбасану су их дочекали повици злочиначкој Ослободилачкој војсци Косова, а и они у славу тзв. "Велике Албаније". Све је било спремно да Титаник, како би се могао описати српски фудбалски брод, потоне. И то у црвено-црном гротлу, из ког је својевремено и полетео онај кобни дрон.

Само, не треба нас, овдашње, тако лако отписивати. То нарочито важи за нас саме. Нисмо ми баш толико лоши као што то мислимо, нити су наши фудбалери "неспособни". Да јесу, не би играли свуда тамо где играју, не би имали онолико трофеја и онолико похвала. Да смо, стварно, толико лоши, не би могла да се деси ова мала, слатка освета. Она је и довела да они који су се можда и највише радовали нашој наивности, остану у неверици. Да завлада мук не само у Елбасану, већ и његовој широј околини. А да се слави свуда тамо где се успеси Србије славе.

Уместо бродолома српског фудбалског брода, његов прамац се издигао и просекао таласе који су претили да га у Елбасану и дефинитивно пошаљу на дно. Један гол, па онда још један, баш када је пораженим екипама најболније, у судијској надокнади времена, били су попут шамара којима се неко отрежњује. А отрезнише се сви они који су помислили "ето, готово је с њима".

Е, па није.