Коментар: Рачунајте на њих - будућност је свијетла...!

Имамо репрезентативце гладне успеха, жељне медаља и доказивања, имамо непресушни извор талената и довољан број искусних асова, који ће донети још много радости, не сумњајте у то.

Србија није успела. После савршеног узлета током припрема за Европско првенсто и величанственог крстарења кроз Берлин и Лил, ескадрила Александра Ђорђевића погођена је пројектилом литванског дизајна. Велико финале, златна медаља и виза за Рио остали су сан.

Пораз боли. Јако, како то рече капитен Милош Теодосић. А како и не би када је српска кошаркашка репрезентација била на само корак до циља. Иако постоји изрека да је јутро паметније од вечери, чак ни ноћ после тешког ударца који је кошаркашка репрезентација Србије претрпела у дуелу са Литванијом утисак се није променио - Орлови су финале имали у шакама, иако су приказали најлошију игру током турнира.

Није то само да би се ставио параван на чињеницу да су кошаркаши играли лоше. Никако. Када се у најважнијој утакмици на шампионату распали чак 28 пут за три поена, притом знајући да нам то није главна одлика и оружје, јасно је да поставка тактике није била права. Мада, ни у другим сегментима игре ствари нису биле онакве како је требало да будое. Литванија је у сваком тренутку била за корак испред. Довољно за минималну победу и финале са Шпанијом.

Замислите само шта би се десило да, на пример, Мирослав Радуљица није био нервозан и да је уместо десет убацио двадесет поена, колико је реално и могао, па да је Јонасу Валанчијунасу постао најгора ноћна мора? Каква би ситуација на терену била да Богдана Богдановића нису понеле емоције и да је у страшном налету ка кошу био прецизан? Или да је само још један једини шут за три поена био “онај прави”, да нисмо акције решавали исхитрено. Овог пута нисмо имали ниједног расположеног играча, ни на клупи, ни на паркету. Али, не треба никог осуђивати, нити од дојучерашњих хероја правити државне непријатеље!

Једноставно, није био наш дан. То је спортски, људски, то је нешто што се или догоди у тренутку или се не догоди уопште. Много тога зависило је од једног шута, једног успешно одрађеног одбрамбеног задатка. Од мира у глави и ватре у срцу. Мира у глави није било, а ватра није горела на исти начин као досад. Наше репрезентативце “појео” је притисак жестоко агресивне литванске одбране, која је у старту из колосека избацила иоле солидан покушај да се лопта провуче кроз обруч. Уследио је први промашај, други, трећи... Повратка више није било.

А покушали смо, није да нисмо. Дали су играчи Александра Ђорђевића све од себе да превазиђу негативности испољене у утакмици која је могла да донесе много више. Имали су ученици једног великог кошаркашког зналца бескрајну жељу да и у најслабијем издању на крају заблистају. Видело се то и код Богдановића, који није играо на свом нивоу, али и код Теодосића, Бјелице, Радуљице, Калинића, Ерцега... Та бескрајна жеља није се претворила у нешто велико. Не овог пута.

Она Теодосићева тројка на 14 секунди пре краја утакмице оставила је трачак наде. Једноставно, није било наше време да будемо изнад ситуације. Да будемо најбољи, да се боримо са највећим тимом у 21. веку и преко краља дођемо до трона.

Ако је кошаркашка Србија могла да извуче једну позитивну ствар из пораза који много боли, онда је то утисак - будућност нам је блистава! Имамо репрезентативце гладне успеха, жељне медаља и доказивања, имамо непресушни извор талената и довољан број искусних асова. И они ће заједно донети још много радости у будућности, не сумњајте у то.

Будимо уз репрезентацију и у утешном финалу, у борби за бронзану медаљу, која у овом тренутку готово и да нема значај, само зато што су сви желели више. Памтиће се и писаће се о њој у наредним годинама. А како је Француска и даље у шоку после неочекиваног пораза од Црвене фурије, имају Орлови шансу да се докопају медаље.

Будимо уз оно најбоље што земља кошарке може да понуди. Као и оних година када смо били владари планете, чак и онда када су дошла црна времена. И онда када је Александар Ђорђевић кидао живце бројним критичарима својих одлукама, а опет Србији донео ненадани успех.

То је једино исправно у овом тренутку. То је једино морално.

Орлови, ви ћете увек бити наши шампиони.