Тим Србије - СП 2014. вс ЕП 2015.

У односу на прошлу годину, за овај шампионат Старог континента Александар Ђорђевић направио је пет измена. Што произвољних, што принудних. Ево шта оне доносе, а шта односе...?!

Отишла је прошле године Србија на Светско првенство у Шпанију без много помпе, а вратила се са великим сребром. Самим тим, порасла су очекивања јавности и сада се од Орлова очекује да засијају највишим сјајем на Европском првенству. Она чувена Муте Николића „ово је све нормално“ добила је примену и у пракси.

За разлику од пошле године, у тиму Србије остало је седморица истих кошаркаша, док су петорица „нови“. Милош Теодосић, Марко Симоновић, Богдан Богдановић , Немања Бјелица, Стефан Марковић , Никола Калинић и Мирослав Радуљица су они који ће покушати да наставе тамо где су стали прошле године. За разлику од њих, Немања Недовић, Драган Милосављевић, Зоран Ерцег, Никола Милутинов и Огњен Кузмић су ти који морају да надоместе, и ако је могуће, надвисе учинак својих претходника.

Прва ствар која упада у очи је да Ђорђевић сада води три центра у односу на „шпанских“ четири, као у то да имамо само два права плејмејкера у односу на три колико их је било у тиму прошле године. То значи да су појачане позиције два три и четири, а све у складу са тактиком. Подсећамо, у Шпанији је Србија имала за противника Бразила са невероватно јаком центарском линијом, тако да је то један од разлога што је Ђорђевић повео четири центра. А, у четвртфиналу се то и обистинило као добра идеја.

У Шпанији смо имали Стефана Јовића као трећег плејмејкера. Његова игра у одбрани је била невероватна и то је био његов главни задатак. Сада ћемо имати Немању Недовића који може да одигра и на позицији један по потреби, али му то није примарно окружење. Опет, њему одбрана није највећа врлина, али зато је нападачки далеко опаснији од Јовића. Поготово када су у питању контранапади где Недовићева експлозивност добија на значају.

Уместо прошлогодишњег четвртог центра, Штимца, овог пута имамо „појачање“ на позицији „два“ и „три“ у лику Драгана Милосављевића. Како Гаги тврди, повреда није оставила никаквог трага на његову игру. Одличан у одбрани, са веома добрим шутем, Милосављевић би могао да буде хаубица којом ће Орлови разбијати зонске одбране и кажњавати „вишкове“ у транзицији и бржој игри. Квалитет више у сваком случају.

Позиције крилног центра и центра претрпеле су највећи „ремонт“. Уместо Стефана Бирчевића на сцени ће бити Зоран Ерцег. Објективно гледано, Ерцег је квалитетнији појединац од Стефана. Поготово када је у питању напад. Бирчевић је своје минуте у Шпанији пристојно користио, Али не треба заборавити да је Ерцег машина за убацивање кошева. Може да погоди из рекета, а његове шутерске спосбности са дистанце су заиста високе. Неретко је протекле сезоне у Евролиги пребацивао 20 поена по мечу. Чини се да је Србија на тој позицији снажнија него лане.

Сада долазимо до центара. Велики проблем је то што Орлови више не могу да рачунају на доскорашњег капитена Ненада Крстића. Он је био не само сјајан играч на терену, већ је ван њега био узор и вођа осталима. Противници на паркету су посебну пажњу обраћали на њега, тако да ће и са тог аспекта Крстић сигурно недостајати.

Уместо њега и Рашка Катића сада су у саставу су Огњен Кузмић и Никола Милутинов. Оба кошаркаша овог лета су пронашла ангажмане (у Грчкој) и то би могло да буде добро зато што ће моћи да се фокусирају искључиво на терен. Можда немају леђну игру попут Крстића, али су мало покретљивији, а и ако је судити по речима селектора веома корисни у одбрани (посебно Кузмић). Са дугачким рукама обојица би могла да буду добра варијанта када се буде играла зонска одбрана. Нападачки, могло би да шкрипи, али у том делу би требало највише очекивати од Мирослава Радуљице.

Од ове седморке која је играла у Шпанији, већина је имала веома добру сезону иза себе. Немања Бјелица је МВП Евролиге и својим играма заслужио је позив из Минесоте. Милош Теодосић је био на изузетно високом нивоу (осим можда Фајнал-фора), Богдан Богдановић такође. Већ је позната прича о Богдановој повреди леђа, али судећи по изјавама из репрезентације не ради се ни о чему озбиљном.

Марко Симоновић је по сопственим речима јако задовољан играма у Француској, не рачунајући један период који је пропустио због повреде. Стефан Марковић је стандардно „запет као пушка“ мада је и он имао мањих проблема пред пут у Берлин. Мирослав Радуљица можда још увек није достигао ону форму са Светског првенства, али има времена да се популарни Брадуља претвори у „аждају“ и терорише противничке одбране снагом, знањем и умећем. Бразилци и Французи још увек памте оне чудесне „пивоте“ којима их је доводио до лудила.

Атмосфера у екипи је одлична, сви су спремни за највише домете. Услови су савршени, труд и воља сигурно неће изостати, о квалитету је илузорно говорити. Они верују свим срцем.

Зашто не бисмо и ми?