Анализа - видео; Традиција каже: Домаћин не осваја Еуробаскет!

Репрезентација Француске ће за одбрану трона морати да уради оно што није нико од Немачке 1993. године.

Кошарка 02.09.2015 | 00:00

Земља која се прихвати организације великог такмичења чини то са три основна циља - први је зарада, други (даља) популаризација дате спортске гране, а трећи шанса да се на домаћем терену направи спортски успех.

Јер, све је лакше уз "хук са трибина". Да ли је заиста?

Ако се осврнемо 20 година уназад, закључићемо да домаћа репрезентација није освојила Европско првенство у кошарци још од 1993. године, када је Светислав Пешић одвео до трона Немце, са Велпом, Харнишом, Оцтурком (Алибеговићем), Кохом...

Није Пешић имао на располагању легендарног Детлефа Шремпфа, у 12 одабраних тешко да ћете идентификовати неког великог аса европске кошарке, али је успео.

Почетком јула те године склопиле су му се све коцкице. Срба и Црногораца није било због санкција УН, Литванци (бронзани са Олимпијских игара у Барселони 1992) нису прошли квалификације, Хрвати су били уздрмани погибијом Дражена Петровића, Грци на низбрдици, Руси су тек "хватали конце" као екипа самосталне државе...

Немачка се пласирала у четвртфинале победом над Турском у последњем колу друге фазе, а у "нокаут" фази је добила три утакмице (Шпанија, Грчка, Русија) са укупно шест поена разлике и попела се на трон!

Нема дилеме да је поред пословичне германске дисциплине и Пешићевог тренерског умећа управо домаћи паркет био један од пресудних фактора да би се догодило такво изненађење.

Наредних 10 Еуробаскета одржано је у девет земаља. Они који нису у старту имали шампионске амбиције, прошли су сасвим солидно.

Французи су 1999. дошли до полуфинала и заузели четврто место. Две године касније, Турска је у Истанбулу освојила прву и за сада једину европску медаљу, изгубивши у финалу од СР Југославије, предвођене Дејаном Бодирогом и Предрагом Стојаковићем.

Швеђанима је 2003. било важно да учествују, Пољаци су 2009. прошли у другу фазу и то је било ОК. Исто се може рећи за пето место Словенаца 2013.

Али, тамо где се очекивало највише и где је обично читава нација била на ногама, славећи унапред, завршавало се крахом.

Грци су 1995. хтели да понове подвиг из 1987, када су Галис, Јанакис, Фасулас и другови "право ниоткуда" дошли до титуле у Дворани мира и пријатељства, срушивши Југославију у полуфиналу и СССР у финалу.

Осам година касније, Даниловић, Савић, Бодирога, Ђорђевић, Дивац, Паспаљ... рекли су "Но пасаран" и реванширали се победом у полуфиналу 60:52. Колико су Грци том приликом били погођени и повређени, говори то што су у финалу СР Југославија - Литванија навијали против традиционалних пријатеља и звиждали им.

Као одговор на то, у српским градовима се током прославе злата певало "Атина је мали град, мали град..."

Уочи ЕП у Шпанији 1997, знало се да је Југославија најквалитетнија, али остале медаље су биле "на извол'те" великом броју екипа.

"Црвена фурија" надала се финалу, међутим, већ у четвртфиналу је изгубила од Русије и опростила се од победничког постоља.

Шпанци су колико-толико извукли штету освајањем петог места и хватањем "последњег воза" за Светско првенство 1998.

Онда стижемо до Еуробаскета 2005. и "дебакла свих дебакала" на свом терену.

Србија и Црна Гора, жељна да се после неуспеха у Шведској 2003. и на Олимпијским играма 2004. врати на сам врх "старог континента". На клупи Жељко Обрадовић, на паркету све најбоље што је у том тренутку било доступно - пет НБА играча (Ребрача, Јарић, Радмановић, Крстић, Миличић), Бодирога, Томашевић, Гуровић, Ракочевић...

"Појела" их је неслога и из Новог Сада нису ни стигли до завршнице такмичења у Београдској арени (од четвртфинала), пошто су у "баражу" изгубили од Француске 71:74.

Конференција за новинаре Жељка Обрадовића после те утакмице и данас звучи готово подједнако горко као 20. септембра 2005...

Мадрид 2007. Шпанија као актуелни првак света жели да првим освајањем Еуробаскета у историји, обједини две круне. Ту су браћа Гасол, Наваро, Гарбахоса, Рејес, Калдерон, Руди Фернандез...

Наговештај невоље стиже у последњем колу прве фазе, минималним поразом од Хрватске у Севиљи, али на то се "фурија" надовезала са пет победа и дошла до финала против Русије, коју је у другој фази победила 79:70.

Дејвид Блат увео је утакмицу у темпо који је одговарао Русима, питање победника решавало се у последњим секундама и натурализовани Американац Џеј Ар Холден је погодио за коначних 59:60!

Његов шут прошао је кроз мрежицу уз помоћ обруча и табле, а покушај Пауа Гасола уз врло сличну игру коже, метала и плексигласа - није. Какав шок за препуну Палату спортова...

Последње у низу разочарања доживели су Литванци 2011.

Нација која вероватно највише у Европи живи за кошарку била је домаћин такмичења први пут после 70 година. Објективно, нису били први фаворити, али су имали огромну жељу, феноменалну атмосферу у тиму и исту такву подршку са трибина. И наравно, много одличних играча, на челу са ветераном Јасикевичијусом.

До четвртфинала су доживели два пораза и у Каунасу је требало да рутински отпишу Македонију, како би добили другу шансу да сруше тада прејаке Шпанце, браниоце титуле из Пољске 2009. и будуће шампионе.

Ипак, пред око 14.000 фанатичних навијача, нису успели. Упркос чињеници да је македонски селектор Докузовски практично ротирао шесторицу играча, па је Илиевски играо 38 минута, Мекејлеб 34, Антић 31...

По принципу Русије из поменутог финала 2007, Македонци су контролисали темпо, зауставили литвански "пик енд рол", а док су традиционално убитачни домаћини шутирали тројке 2/15, Војдан Стојановски их је "затрпао" са 5/5 изван линије од 6,75 метара.

У последњем минуту серија Македоније од 6:0, кључна тројка Илиевског после изгубљене лопте Литванаца и промашај Јасаитиса две секунде пре краја - 65:67!

Французи су шампиони из Љубљане 2013, имају на окупу готово најјачи тим, али сигурно знају шта може да им се деси. Уосталом, летос су управо они срушили сан Шпаније о финалу Мундобаскета у Мадриду против САД.

После "минус 24" у групи, у четвртфиналу је било "плус 13".