Космос: Од тешког до лаког наоружања

Ваз­ду­хо­пло­вни за­вод „Ко­смос“ је при­је ра­та за­пош­ља­вао 1.600 ра­дни­ка и ба­вио се на­мјен­ском ин­дус­три­јом за по­тре­бе ра­тног ваз­ду­хо­плов­ства и про­тив­ваз­ду­шне од­бра­не. Да­нас је у „Ко­смо­су“ за­по­сле­но 229 ра­дни­ка, а не­ка­даш­њи ба­ња­лу­чки при­вре­дни ги­гант угла­вном се ба­ви услу­жном дје­ла­тнош­ћу у енер­гет­ском се­кто­ру – ре­мон­ту­је вје­тре­ња­че и пра­ви ди­је­ло­ве за ла­ко на­ору­жа­ње.

У „Ко­смо­су“ су се прои­зво­ди­ли ра­дар­ски ра­ке­тни и ра­чу­нар­ски сис­те­ми, вршио се ге­не­рал­ни ре­монт ра­да­ра, ра­ке­тних сис­те­ма и мјер­не опре­ме. „Ко­смос“ је гра­дио по­кре­тне аеро­дро­ме и по­кре­тне пис­те, а ра­ди­ли су и пра­кти­чну обу­ку стра­них ка­дро­ва у Ба­ња­лу­ци и у инос­тран­ству. У Ли­би­ји су гра­ди­ли елек­тро­ка­би­не­те за пра­кти­чну обу­ку ка­де­та.

Про­паст „Ко­смо­са“ по­че­ла је по­чет­ком ра­та у БиХ и тра­је до да­нас. На­кон афе­ре „Орао“, ко­ја ни­ка­да ни­је до­ка­за­на и у ко­јој је та­даш­њи ви­со­ки пред­ста­вник у БиХ Пе­ди Ешда­ун оп­ту­жио та­даш­њег пред­сје­дни­ка Републике Српске Дра­га­на Ча­ви­ћа да је Република Српска изво­зи­ла вој­ну опре­му Ира­ку, про­паст „Ко­смо­са“, ко­ји је прои­зво­дио, изме­ђу ос­та­ло­га, ди­је­ло­ве ору­жја, би­ла је не­ми­но­вна.

Врши­лац ду­жнос­ти ди­ре­кто­ра „Ко­смо­са“ Ду­шан Вје­шти­ца ка­же да је да­нас си­ту­аци­ја у овом пре­ду­зе­ћу те­шка и да нај­ве­ће оп­те­ре­ће­ње за ову фа­бри­ку пред­став­ља­ју ду­го­ва­ња – де­вет ми­ли­она КМ за по­рес­ке оба­ве­зе и 3,5 до че­ти­ри ми­ли­она КМ за за­по­сле­не.

„Тржи­ште је по­сли­је ра­та из­гу­бље­но. Де­се­так го­ди­на ни­је ула­га­но у те­хно­ло­ги­ју, нес­та­ли су зна­чај­ни по­сло­ви у Ли­би­ји, а и пре­ос­та­ло тржи­ште је ре­ду­ко­ва­но. ‘Ко­смос’ и да­ље има зна­чај­ну имо­ви­ну – не­кре­тни­не, зе­мљу, па и те­хно­ло­ги­ју, али нај­вре­дни­је од све­га је име, ко­је је још у сви­је­ту бренд. Не­ма­мо мно­го за­по­сле­них, по­тре­бни су нам но­ви по­сло­ви, кон­цепт и ор­га­ни­за­ци­ја. Тре­ну­тно ра­ди­мо на ре­кон­стру­кци­ја­ма вје­тро­ге­не­ра­то­ра, на ре­мон­ту мо­то­ра, ге­не­ра­то­ра и ди­је­ло­ва за же­ље­зни­цу и пра­ви­мо не­ке ди­је­ло­ве пје­ша­диј­ског на­ору­жа­ња„, ка­же Вје­шти­ца.

Про­је­кат у Су­да­ну је, до­да­је он, за­ус­тав­љен, али ће мо­жда ка­сни­је да се „отво­ри“. По­рес­ке оба­ве­зе мо­ра да ри­је­ши Вла­да РС, а ме­на­џмент ће по­ку­ша­ти да ура­ди све да сма­њи ду­го­ва­ња пре­ма ра­дни­ци­ма.

„Фо­кус је на то­ме да се за­врше пос­то­је­ћи и до­го­во­ре но­ви по­сло­ви. Не­да­вно са­мо по­тпи­са­ли осам уго­во­ра за ре­монт вје­тре­ња­ча и та­кви по­сло­ви нам мо­гу обе­зби­је­ди­ти дне­вну ли­кви­дност. Пре­го­ва­ра­мо с ра­дни­ци­ма и по­ку­ша­ва­мо да до­ђе­мо до ду­го­ро­чни­јих спо­ра­зу­ма. Два су син­ди­ка­та, мно­го је не­за­до­во­љних, али се на­дам да ће нам да­ти шест мје­се­ци грејс пе­ри­ода, да нас не­ће при­тис­ка­ти и да ће­мо ус­пје­ти ис­пла­ти­ти сва ду­го­ва­ња у на­ре­дне дви­је или три го­ди­не„, ис­ти­че Вје­шти­ца.

Ми­хај­ло Зрнић у „Ко­смо­су“ ра­ди 30 го­ди­на и да­нас је пред­сје­дник је­дног од два син­ди­ка­та ове фа­бри­ке. Зрнић сма­тра да су сва та­даш­ња ве­ли­ка ба­ња­лу­чка при­вре­дна пре­ду­зе­ћа би­ли ги­ган­ти: „Ча­ја­вец“, „Јел­шин­град“, „Ко­смос“.

„Нај­ви­ше смо ра­ди­ли за афри­чко тржи­ште – Ирак, Иран, Су­дан, Са­удиј­ску Ара­би­ју и са­свим је нор­мал­но да смо сва та тржи­шта из­гу­би­ли ка­да је по­чео рат. Те ве­зе су пу­кле, а први по­сли­је­ра­тни ди­ре­кто­ри ‘Ко­смо­са’ се ни­су тру­ди­ли да их обно­ве. И та­да и да­нас вје­ру­јем са­мо у рад. У ‘Ко­смо­су’ да­нас ра­ди 229 ра­дни­ка. Не­ка­да смо ра­ди­ли 12-14 са­ти дне­вно, јер је­ди­но смо та­ко мо­гли сти­ћи за­врши­ти све до­го­во­ре­не по­сло­ве„, при­ча Зрнић.

Сва­ки ра­дник је, до­да­је он, имао 100 или ви­ше пре­ко­вре­ме­них са­ти у то­ку мје­се­ца. То се та­да зва­ло ‘црве­ни сат’ и био је пла­ћен ви­ше за 35 од­сто у одно­су на ре­до­вни. Ако су ти пре­ко­вре­ме­ни са­ти па­да­ли за ви­кенд или пра­зник, он­да су се по­ве­ћа­ва­ли и до 50 од­сто.

„Би­ло је по­сла, али је би­ло и па­ра. То­ли­ко је, за­пра­во, би­ло па­ра да су ра­дни­ци ‘Ко­смо­са’ 15 го­ди­на на­кон по­чет­ка ра­та жи­вје­ли од за­ра­ђе­них пла­та, ре­гре­са, пре­ба­ча­ја, ви­шко­ва. Да­нас не до­би­ја­мо пла­те, јер не­ма­мо тржи­ште на ко­је ће­мо про­да­ти ро­бу. По­тре­бан нам је ди­ре­ктор с ха­ри­змом. Ако не до­ђе до крчмље­ња ‘Ко­смо­са’, по­го­то­во зе­мљи­шта на ко­јем се ‘Ко­смос’ на­ла­зи, вје­ру­јем да ће­мо мо­ћи да ра­ди­мо то­ли­ко да ис­пла­ћи­ва­ње пла­та и до­при­но­са не­ће би­ти ни­ка­кав про­блем„, ис­та­као је Зрнић.

Бив­ши ди­ре­ктор „Ко­смо­са“ Дра­ган Илић пос­тао је дио овог ве­ли­ког при­вре­дног пре­ду­зе­ћа 1992. го­ди­не. На по­зи­ци­ју в.д. ди­ре­кто­ра је до­шао са по­зи­ци­је ше­фа про­је­кта у инос­тран­ству.

„Учес­тво­вао сам у про­це­су ре­мон­та сло­же­них елек­трон­ских сис­те­ма. На­кон не­ко­ли­ко го­ди­на сам пос­тао ру­ко­во­ди­лац Одје­ље­на за ра­звој и но­ве те­хно­ло­ги­је. Ор­га­ни­зо­вао сам и во­дио про­је­кте на те­ре­ну. Као по­сље­ди­ца мог прет­хо­дног ра­да, до­шао сам на фун­кци­ју в.д. ди­ре­кто­ра. У том тре­нут­ку су нај­ве­ћи про­бле­ми би­ли у по­сло­ва­њу с инос­тран­ством. Пред­ста­вни­ци син­ди­ка­та, у то ври­је­ме је­ди­ног, тра­жи­ли су смје­ну ру­ко­вод­ства. Ни­ко од ин­же­ње­ра из на­шег пре­ду­зе­ћа ни­је же­лио да се при­хва­ти те од­го­вор­нос­ти. Нај­ве­ћа за­мјер­ка бив­шем ди­ре­кто­ру је би­ла што ни­је тра­жио рје­ше­ња за про­бле­ме ко­ји су се на­го­ми­ла­ли. Бив­ше ру­ко­вод­ство је че­ка­ло да нам кли­јен­ти до­ђу. Ни­су их тра­жи­ли. Наш мар­ке­тинг је био па­си­ван. Ра­дни­ци су тра­жи­ли про­мје­ну. Про­је­кат у инос­тран­ству је био угро­жен. Ра­дни­ци ни­су до­би­ја­ли но­вац. Ни­сам ви­дио да не­ко по­ку­ша­ва ри­је­ши­ти про­блем ве­зан за про­је­кат у инос­тран­ству. На кра­ју сам при­хва­тио ду­жност„, ка­же Илић.

Он до­да­је да су на­чин и ор­га­ни­за­ци­ја по­сло­ва­ња у „Ко­смо­су“ ис­ти као осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ви­је­ка и да због то­га ова фа­бри­ка не мо­же оп­ста­ти на тржи­шту. Би­ло је, ка­же, ве­ома те­шко спро­вес­ти би­ло ка­кву про­мје­ну с не­ким ко ни­је спре­ман, ко не­ће да учи и при­хва­та не­што што је не­ми­но­вно.

„Мој први ко­рак је био да обе­зби­је­дим да ра­дни­ци ко­ји иду на те­рен у инос­тран­ство до­би­ју ба­рем дио сво­јих при­ма­ња – дне­вни­це. До та­да смо до­би­ја­ли са­мо акон­та­ци­је ко­је су по­кри­ва­ле дио тро­шко­ва. То је зна­чи­ло да се дуг пре­ма ра­дни­ци­ма стал­но по­ве­ћа­ва. Ка­да сам до­шао, дуг на име дне­вни­ца је био око 450.000 КМ. Успио сам сма­њи­ти дуг и ис­пла­ти­ти све оба­ве­зе пре­ма ра­дни­ци­ма на име дне­вни­ца. Да би ‘Ко­смос’ фун­кци­они­сао и из­врша­вао све сво­је оба­ве­зе, тре­ба му пре­ко 400.000 КМ сва­ки мје­сец. Уко­ли­ко до­да­те обртна сред­ства не­оп­хо­дна за ми­ни­мал­но по­сло­ва­ње, износ је нај­ма­ње 450.000 КМ„, ис­та­као је Илић.

Ври­је­дно зе­мљи­ште

Нај­ве­ћа ври­је­дност „Ко­смо­са“ је, без су­мње, зе­мљи­ште на ко­јем је ова фа­бри­ка из­гра­ђе­на. Не­ка­да са­вре­ме­ни по­го­ни и ра­ди­они­це из­гра­ђе­ни су на прос­то­ру од 80.000 ква­дра­тних ме­та­ра. С об­зи­ром на то да је прои­зво­дња „Ко­смо­са“ на­кон ра­та го­то­во нес­та­ла, нај­ве­ћи дио зе­мљи­шта на ко­јем се „Ко­смос“ на­ла­зи је спре­ман за про­да­ју или изнај­мљи­ва­ње.

По­сло­ва­ње у инос­тран­ству

Илић ка­же да су с пар­тне­ром „Ма­тра“, кроз прои­зво­дњу окви­ра за АК-47, ус­пје­ли да до­ђу до одре­ђе­ног изно­са на до­ма­ћем тржи­шту. Уз све про­бле­ме ко­је су има­ли у ве­зи с тим про­је­ктом, до­шли су, до­да­је, до по­ло­ви­не мје­се­чних по­тре­ба за не­то пла­ту.

„По­сло­ва­ње у инос­тран­ству но­си ра­зли­чи­те про­бле­ме. Бу­ду­ћи да смо први пут нас­ту­па­ли са­мос­тал­но, наи­шли смо на про­бле­ме за ко­је ни­смо би­ли спре­мни. До овог про­је­кта све по­сло­ве у инос­тран­ству смо ра­ди­ли пре­ко фир­ми из Срби­је. Овај про­је­кат нам је омо­гу­ћио да оп­ста­не­мо. Чим сам сту­пио на ду­жност, ја­сно сам ре­као сви­ма да но­вац не­ће прис­ти­за­ти она­ко ка­ко ми то же­ли­мо. Из ис­кус­тва у по­сло­ва­њу са зе­мља­ма из Афри­ке, зна­ли смо да се не мо­же оче­ки­ва­ти да све иде на ври­је­ме. То је је­днос­та­вно та­ко. Је­ди­ни на­чин да оп­ста­не­мо су но­ви по­сло­ви на до­ма­ћем тржи­шту, ко­ји би обе­зби­је­ди­ли ре­до­вне пла­те, а при­лив из инос­тран­ства би нам омо­гу­ћио вра­ћа­ње ду­го­ва„, ре­као је Илић.

Извор: Цапитал.ба и Независне новине