Шта је нама та слобода дала или требају ли „опозицији“ слободни медији?

Знамо ко нас је и клео и вријеђао и остављао без посла, али питам људе позвали их ико из опозиције? Јесу ли им бар честитали на храбрости, питали како се осјећају, да ли се плаше за себе и своју породицу... Мене нису, али добро, ја сам мијењао број телефона па га можда немају...

Република Српска 28.07.2015 | 07:26

Не смијем се колегиници са тзв. Јавног, РТРС сервиса, која је предсједника СУБНОР-а, питала: „Колико је та Народноослободилачка борба трајала? " Прије бих заплакао зато што је њу јадну неко таквом „новинарству“ научио. Нећу се зачудити ни ако иста догодине буде изабрана за „новинара године“.

Мене је, искрено зачудило што, друг Раде Ђајић није истакао допринос предсједника Додика, Владе Републике Српске и ресорног министарства Народноослободилачкој борби. Чак сам стекао утисак, да је на овај начин на РТРС-у, направљен значајан помак ка слободи информисања, па и у истраживачком новинарству, када већ о професионалној знатижељи уважене колегинице говоримо. Уосталом она само ревносно „гледа своја посла“. Није она као ови овдје што све редом критикују.

Памтим ја и храбрије „истраживачке“ испаде колегиница и колега новинара.

Сјећам се добро када је једна колегиница у прес центру Владе Републике Српске, тадашњаг премијера, не трепнувши упитала: „Господине предсједниче, који је наш став?“ Тада је настао мук. А данас сви знамо да је ова храбра новинарка погодила право у центар – ено је на челу новинске агенције Републике Српске, познате као Срна. Без обзира што је тадашњег предсједника Владе чак добро збунила својим питањем – тако да сам стидљиво жмурећи очекивао да ће јој пасти у загрљај.

А сјећам се и оних што су му у загрљај падали.

Било је то половином октобра 2005. испред бањалучког Основног суда. Стара капија од два бетонска стуба. Уз лијеви прислоњена зелена вијетнамака, бабиног и бабиног (обрати пажњу на акценат, оп.а) новинарског „доајена“ Славише Сабљића. А уз други црвена френка, помало заборављне дактилографкиње из Мокрог и многих кабинета, Мирјане Независне Кусмук. Пошто се по обичају не поздравих са њима пробих се кроз масу у којој су између осталог били и трубачи....

У судници се чекао, тај историјскли моменат – да судија Спасен Келман прочита пресуду Милораду Додику, оптуженом за злоупотребу положаја и овлашћења и несавјестан рад у служби. И прочита (о детаљима други пут). Аплаузи се проломише салом. Мени дошло да и сам запљешћем за сваки случај, али ме она маса изгура напоље гдје се већ увелико славила „побједа“. Пљуштали су пољупци „бабиних“ и мокранских доајена. На лицу, тада лидера опозиције, није било више непољубљеног простора, па су љубљена и друга мјеста... „Ајде добро ово двоје су то бар јавно радили. И није их био блам. Љубили су они многе. Овај први и бабу Фикрета, и бабу Биљану, и како је ко редом долазио. Црвенокоса је, кренула из Крајишниковог кабинета у чијем је сада, вјерујте појма немам... Али ево њихових реслова по бањалучком „медијском простору“... Уосталом по ратним кабинетима су и започињане многе каријере и ових у власти и ових што власт критикују.. Радна обавеза ваљда, шта ли је већ то било...

Само, била су нека друга времена.

Ко се још од колега сјећа када је директор Полиције Републике Српске, Радомир Његуш увриједио новинаре изјавом да и међу њима „има оних којима је мјесто иза решетака“. Протестовали смо због тога испред сједишта МУП-а Републике Српске. Ипред капије оставили неки велики балван – пендрек на поклон Његушу. Протест новинара организовало је тадашње Независно удружење новинара Републике Српске (НУН РС). Ово удружење је, ако је неко заборавио, било колективни члан Удружења/удруге БХ новинари . На челу Независног удружења био је Јерy, не онај Томов друг из цртаног филма, него онај мало већи миш што је сада власник више миши.. , пардон мини хидроцентрала и предсједник Удружења новинара Републике Српске (оних што су иступили заједно са њим на челу из Удружења/Удруге бх новинари, а тамо оставили само нас „домаће, пробосанске издајнике“). Питао сам њега, Драгана Јеринића, (за оне који не гледају цртане филмове) за те електране. Каже, да је то његова приватна ствар. Слажем се! Али није његова приватна ствар како је до толиког богатства дошао!? Али добро, ваљда и ја нешто стекнем прије него почну истраживати поријекло имовине. За сада сам стекао довољан број непријатеља. Таман толики да ми фацебоок профил не буде пребукиран.

Али вратимо се положају новинара и медија некад и сада. Да смо начисто – слажем се нису оно сјајна времена била. Само ови што су водили те протесте, на које сам из колегијалних разлога, тада дошао, су предводиле колеге које су осим у НУНРС биле и ведете Независних новина. Оних чији је уредник (ваљда) за своје писање, умало животом платио и остао инвлид до краја живота. Њему, Жељку Копањи ту жртву нико не може оспорити нити ико има право ћутати о чињеници да починиоци тога злочина никада нису процесуирани. Не може нико оспорити и да су његове Независне новине отворено, оштро, „без длаке на језику“ критиковале власт коју су тада вршили СДС, ПДП и њихови коалициони партнери (углавном садашња опозиција), Донедавно се препричавала, па ево да не падне у заборав, Копањина изјава: “ Ми смо своју независност сачували захваљући донацијама Америчке владе“!

Питам се: „Колико данас кошта та или таква независност?"

И новинари РТРС-а су критиковали власт. Јавни сервис, што су га појединци вољели звати и државном телевизијом, је више него оштро критиковао тада актуалну власт. Сјећате ли се како је тада изгледао информативни програм РТРС-а? На мене је најјачи утисак оставио прилог у којем ведета те медијске куће Синиша Михајловић по стазама и богазима тражи изгубљену карику у ДНК ланцу између предсједника Републике Драгана Чавића и премијера Пере Букејловића. Непотизам, него шта – бабе им рекоше, биле неки род... Наљутио се једном тадашњи предсједник Чавић на њих и рече им (на прес конференцији у Банском двору) да су необјективни и политички пристрасни! Који је то напад не медије био!? Протестују удружења новинара. Насловне стране домаће штампе сутра освануле са насловима: Чавић насрнуо на новинаре! Притисак на медије. Новинари јавног сервиса на удару предсједника Републике! Страшно, страшно...

А онда једног дана... Опозиција и власт замијенише мјеста.

А новинари наставише да критикују оне исте иако они више нису у власти него у опозицији. Због притисака које је он и редакција на чијем је челу био трпила од нове власти, Слободан Васковић уредник магазина „Патриот“ је почетком 2007.године ступио у штрајк глађу. На прсте једне руке ћу набројати све оне који су га подржали лично ту на лицу мјеста. То су истих оних 4-5 људи који до данас трпе увреде, пријетње и притиске актуелне власти... Од тада до данас новинарима је псована мајка и све по списку, неки су једва живу главу сачували, упућиване су пријетње, а бацане су и клетве, (ко не вјерује нека пита Мишу Видовића, колегу са ФТВ-а).

Ко још није слушао снимак „предсједничке честитке“ Влади Тришићу, власнику БН телевизије?

Нећу да ропћем над својим мукама... Знамо ко нас је и клео и вријеђао и остављао без посла, питам ове људе – позвали их ико из опозиције? Јесу ли им бар честитали на храбрости, питали како се осјећају, да ли се плаше за себе и своју породицу... Мене нису, али добро, ја сам мијењао број телефона па овај нови вјероватрно немају. Нема везе не замјерам...

Доћи ће до промјена! Мора!

„Па шта. Шта ти мислиш – да ће нама бити боље ако дође до промјене власти!? Опет ће се ови исти ушлифтати новим властима, а ми ћемо опет бити доњи“, каже један од ових мојих колега. А ја гледам шта ради ова вајна „опозиција“ у коју још по некад знам положити зрно наде!? Све чешће ме обузима нека језа... Сањам она два стуба испред Основног Суда, вијетнамку, црвенокосу али и пластифицирана лица режимских полтрона што са тв екрана и колумни по овим папирнатим смећима још цмачу оно избалављно, мада већ млохаво и оронуло лице и друга (не могу пред дјецом) мјеста вољеног вође... Вође се мијењају, а они остају исти. Полтрони су константна категорија. Вође такве воле, шта ћемо им ми овакви ћошкасти и својеглави.

Имамо, бар портала и блогова, а има и јефтинијег и мекшег папира, од „бањалучке“ штампе, тако да имамо још избора... Само не знамо пада ли икоме на памет, да каквом донацијом помогне да „сачувамо своју независност“ или голу егзистенцију свеједно или да нас бар потапше по рамену...

Аутор: Миљан Ковач

Извор: Импулспортал