Туђман у рату пословао са Арканом

Бивши високи обавјештајац СФРЈ и Туђманов министар и сарадник Јосип Манолић тврди да је Жељко Ражанатовић Аркан набављао оружје за Хрватску и да је продао хрватском врху видео-запис убистава на Овчари.

У недавно објављеним мемоарима "Политика и домовина", који су изазвали велику пажњу јавности, Манолић тврди да постоје докази да је Аркан шлеперима оружја платио слободу и пуштање из затвора у Хрватској.

Аркан је током истраге и боравка у Реметинцу постао добављач оружја за потребе Републике Хрватске. Почетком 1991. године, тачније у априлу, Хрватска је од његове фирме из војног складишта у Батајници купила много оружја.

То су претежно били калашњикови "АК 47" и противтенковско наоружање - радило се о дванаест шлепера, наводи Манолић.

Износећи тврдње које мијењају слику о дешавањима у Хрватској током сукоба деведесетих година, Манолић наводи да су у тим операцијама са Арканом учествовали неки осјечки "господари живота и смрти".

Детаље о свему томе знају и неки живи Вуковарци, склоњени на острву Крку, као и они који су пратили шлепере до истовара - наводи некадашњи југословенски и Туђманов високи функционер.

"Оружје је плаћено, а неки појединци у згради Жупанијског суда у Осијеку припремили су двије актовке пуне злата и сребра... О цијелом случају постоји забиљешка у Државном тужилаштву" - наводи Манолић.

Он тврди да је фебруару 1992. године Фрањо Туђман исплатио два милиона њемачких марака за набавку видео-записа који је посједовао Жељко Ражнатовић Аркан - тако стоји у документима које хрватска држава и данас има.

"Готов новац однесен је Аркану, а видео-касета, замотана у алуминијску фолију, предата је Туђману у његовој породичној кући у Назоровој улици", пише Манолић и прецизира да се радило о убиствима на Овчари.

Он тврди да постоје документи који говоре о том видео-запису те да се нада да у међувремену нису уништени.

Манолићева књига, како наводе хрватски медији, баца другачије свјетло на многа дешања у Хрватској деведесетих година на политичком, економском и војном плану.  

Тако Манолић наводи да је Туђман страховао од групе политичких моћника који су хтјели да направе нову усташку државу.

Манолић цитира Туђманов говор са сједнице Предсједништва ХДЗ-а с почетка деведесетих, у коме он као усташке екстремисте прозива Владимира Шекса (означавајући га као инспиратора), Анту Кутлеа, Веру Станић, Ивана Бобетка, Жарка Домљана, Милана Ковач, Вицу Вукојевића..

У "усташку групу" Туђман је ставио и Ђуру Перицу и Звонимира Марковића.

Та група , према Манолићу, била је повезана са појединцима са терена, и интензивно радила на терену на формирању посебних одреда, мимо полиције и гарде.

Те групе и одреди јавно су пропагирали усташку Павелићеву политику и стварање нове НДХ. Посебну помоћ у томе пружала им је скупштина града Загреба са тадашњим градоначелниклом, некадашњим глумцем Борисом Бузанчићем.