Душевни болесници

У нека стара, многи ће рећи и добра времена, љекари и здравствене установе одређивале су дијагнозе пацијентима, утврђивале ко је душевни болесник и предлагале терапију.

Република Српска 27.05.2015 | 07:25

Данас, умјесто болница дијагнозе утврђују судови, а судећи по пресудама честитих и праведних судија требињског Основног суда, у центру Херцеговине све је више душевних болесника које је напао необични психо-патоген. О томе лично могу да посвједочим, али и сносим одређену врсту одговорности. Велика опасност је то што су на мети најчешће напаћене душе моћника и политичара који обављају најодговорније функције, па би ширење инфекције могло да угрози функционисање цјелокупоног система и државе. Гледајући шта раде свом народу и држави, многи сматрају да наши политичари и немају душу, али правдољубиве судије тврде супротно.

У десетак судских спорова, у којима сам био главни осумњичени и узрочник душевних патњи, сазнао сам да се душевна бол манифестује поремећајем сна, знојењем, убрзаним дисањем, депресијом, анксиозношћу и осјећајем забринутости. Узрок је најчешће гледање непримјереног садржаја на телевизији или читање текстова, а судије су утврдиле да се интензитет душевних патњи пропорционално повећава са бројем фотографија и кадрова у којима се појављујем.

Честите судије и надриљекари душе још нису пронашли адекватан лијек, али се препоручује лагана шетња у вријеме емитовања дневника и других информативних емисија, опуштање уз „Парове“, те избјегавање интернета и ограничен приступ сајтовима са контаминираним садржајем и текстовима. Ипак, најбоље резултате у лијечењу политичара даје новац, па судије у својим рецептима, које понеко још назива и пресудама, препоручују да се на рачуне мученика уплати неколико хиљада марака. Новаца никада доста, нека се нађе, злу не требало!

Нека јавна предузећа, попут ХЕТ, још давно су, осим „Фејсбука“, увела мјере забране приступа мом сајту, али нажалост, превентивне мјере су уведене касно. Више директора и руководилаца ипак се заразило и већ дуже времена пред судовима у Требињу и Подгорици траже прописивање уобичајеног рецепта, са четири или пет нула.

Комунисти су уз помоћ спорног члана 133 КЗ – непријатељска пропаганда, због критике режима похапсили и на Голи оток и друге казамате послали стотине дисидената. Група угледних интелектуалаца, предвођени Коштуницом, Бећковићем и Чавошким, смогли су храбрости да 80-тих година оснују Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања како би пружили подршку дисидентима попут Војислава Шешеља, Алије Изетбеговића и других. Нажалост у данашњем „демократском и слободном“ друштву већина интелектуалаца упорно ћуте и нијемо гледају пропадање, а само понеки се усуде да критикују узроке катастрофалног стања.

Комунизам и тоталитаризам су формално срушени, али нису демонтирани најлошији дијелови система. Политичари и даље потпуно контролишу правосуђе, како би прогонили неистомишљенике или били амнестирани за злодјела над сопственим народом. Кривицу је замијенио прекршај, непријатељску пропаганду душевна бол, али су остали исти монтирани процеси, док су стаљинистичке методе и пропаганда усавршени и препаковани у мантру лажне демократије и европских интеграција.

Несумњиво је да је наше декадентно друштво запало у велику кризу, а можда је узрок тешког стања управо у душевним болестима и поремећајима кадрова који се налазе на најодговорнијим функцијама. Прије више од сто година Марк Твен се запитао да ли друштво воде врло интелигентни људи који се са нама зезају, или хрпа кретена која мисли озбиљно. Вијек прође, одговора на питање нема, или већина избјегава да истини погледа у очи и суочи се са суморном стварношћу.

Аутор: Небојша Вукановић