Радници Шећеране 53 мјесеца без плате

Око 400 радника остало је без посла због сумњиве приватизације Фабрике шећера у Бијељини прије четри године. Они најупорнији, њих 61, свакодневно долазе на дежурства и одржавање, надајући се да ће кроз коју годину успјети остварити право на пензију, иако плату нису примили пуна 53 мјесеца.

Република Српска 03.05.2015 | 10:27

Хале за производњу некадашњег гиганта, Фабрике шећера у Бијељини, која је у ланцу производње запошљавала између осам и десет хиљада људи данас су потпуно пусте.

На улазу у Фабрику дочекује нас стражар, који на посао из Бијељине у Велику Обарску долази стопирајући, јер за свој рад није примио плату четри године.

Комад хљеба и сланине оставља на сто и срдачно нас уведе у круг фабрике.

-То ми је све за данас, треба издржати 12 сати, а сланина најбоље засити, каже чувар Ђојо Маринковић, који се за какав-такав доручак сналази на разне начине годинама.

-Богу хвала, Бијељина је велика, увијек неком треба нешто поправити, окречити. Срећа је само што сам сам, па са својих 250 марака издржавам себе и државу, којој не остајем дужан ниједан рачун за комуналије.

У Ђојином друштву долазимо до групе радника, који са првим прољећним данима косе и чисте круг фабрике. Наизглед, рекло би се, вриједно се спремају за нову кампању прераде шећерне репе.

-Наш највећи успјех је што смо сачували фабрику. Нама се колеге из других сећерана диве. Наша фабрика изгледа као да ради, није у корову као друге напуштене фабрике. Опрема је заштићена, ми редовно чистимо, одржавамо, каже један од „косача“, некадашњи радник производње.

Вјерујући у њене капацитете, они сређују фабрику већ пету годину. Трачак наде који се јавио 2010. кад су погони стављени у функцију након 18 година, обавезао је Ђоју и и преосталих 60 радника на вјерност Шећерани свих ових година, иако једва састављају крај с крајем.

Свима им фали по неколико година до пензије, па се не усуђују дићи руке од фабрике у којој су скоро сви и започели радни вијек.

Породицу шездесетогодишњег Спасоја Спаскића издржава двадесет пет година старији отац.

-Вјеровали или не, моја осмочлана породица живи од 500 марака очеве пензије. Посла нико нема, мени као срчаном болеснику остаје само да направим неки проблем, па да идем у затвор, да живим на рачун државе. Ту ми је једино сигуран и стан, храна, гардароба, а и лијечење.

Овакве судбине учиниле су да је некадашња слика граје радника, замијењена суморним изразима лица људи пред пензију, без плате и здравственог осигурања, и још мање наде у нови посао. За четри године од како фабрика не производи шећер, Влада РС је у два наврата уплатила једнократну помоћ радницима од 500 и 800 марака, а град Бијељина једном. Синдикат РС је само једном организовао бесплатне прегледе за раднике, а због немогућности лијечења у току послиједње четри године пет радника је преминуло.

Правосуђе усмјерило у пропаст

Шећерана је са радом почела 1978. под окриљем Удружене пољопривредне индустрије (УПИ) Југославија. Кад је пуштена у рад фабрика је запошљавала 550 сталних, и 650 сезонских радника. Врхунац производње, од 80 000 тона шећера по кампањи, доживјела је између 1988 и 1992. након чега је због рата обустављен рад. Мањак заинтересованости државе и инвеститора фабрику је 2007. одвео у стечај. Три године касније десет милиона евра у покретање производње уложио је нови инвеститор, Зоран Ћопић из Агрокопа.

На посао су враћени сви стари радници који били у Бијељини, а примљено је и око 120 нових. Те године је све подсјећало на времена када се у овој фабрици радило у три смјене, а Шећерана је почела опет извозити.

Након завршене прве кампање прераде шећерне репе у којој је произведено око 3 000 тона шећера, у априлу 2011. Ћопић је ухапшен због сумњи да је путем Шећеране „прао“ нелегално зарађен новац наркобоса Дарка Шарића. Фабрика је блокирана.

-Мени никад неће бити јасно какав је то ‘“чист“ новац и какав је „прљав“ новац. Новац може да буде само „зарађен“ и „незарађен“. Може да се одузме и да се неко осуди, а да стотине људи због једног човјека не могу да раде и остану без посла, то ми ни дан-данас није јасно, каже Радојица Шубарић, радник који је радио на обуци младог кадра 2010. Године.

За криминалну приватизацију Шећеране радници криве власт у Српској, коју сматрају најодговорнијом за стање у којем се налазе годину дана након окончања судског процеса Ћопићу.

Моралић најозбиљнији кандидат да преузме Шећерану

‘Шећерана је прешла у власништво Републике Српске након што је почетком 2014. Врховни суд Ћопића правоснажно осудио на четири године затвора. Одузете су му и акције “Шећеране“ које чине 51 одсто капитала овог предузећа

Упркос бројним штетама, које су настале услед искључења струје, за ревитализацију фабрике биле су заинтересоване фирме из Пољске, Шпаније и Русије, али тренутно је у игри Пољопривредна задруга (ПЗ) Јанковци из Хрватске чији су представници већ три пута били у бијељинској фабрици.

Држава је у старту будућем партнеру поставила основне услове као што су ревитализација фабрике, обезбјеђивање сировине за прераду и тржиште, али и да запосли све раднике. С друге стране, потенцијалном инвеститору достављена је документација о власништву фирме, вриједности капитала али и нагомиланим дуговима.

-Тренутна дуговања са каматама и судским пресудама процјењују се на око 23 милиона марака. Да би ушли у посао Хрвати траже да Влада отплати половину тих дугова, казе Мехо Фахулић, вршилац дужности директора и додаје да понуда хрватске задруге стоји у Влади, али да још није дошла на ред за дискусију.

Чекајући потез министарства, изгубљена је пета по реду кампања прераде шећера, јер је крај марта био последњи рок за уговарање послова.

Према процјенама радника новог инвеститора покретање фабрике шећера коштало би око 40 милиона марака. Но гигант, који у ланцу производње запошљава 10 000 људи, би за мање од три године инвеститору вратио уложена средства.

Изварани толико пута и вођени чињеницом да Влада ниједном за све ове године није израдила ниједан озбиљан пројекат за оживљавање фабрике, радници су неповјерљиви и према Енверу Моралићу, власнику ПЗ Јанковци.

-Гледамо са подозрењем на све те инвеститоре, јер данас немамо поштеног привредника који зна и жели да ради. Ако човјек који има паре може да оствари профит тако сто ће изварати раднике и државу, он ће то да уради, а колико ја видим овде нико нема поштене намјере да покрене ову фабрику, каже скептично Миодраг Стјепановић, предсједник Синдиката.

Стиче се утисак да је код радника нада у покретање фабрике у великој мјери помијешана са немјерљивом жељом, али да су четири године одласка на посао без плате реалност која нуди и непопуларне могућности.

-Ако господин Моралић није заинтересован за улагање, ми имамо приједлог да влада измири дугове и 10 милиона марака како бисмо уредили фабику и довели у солидно у радно стање. Потом бисмо расписали међународни тендер. Сигуран сам да таква фабрика мозе да се прода за минимум 50 милиона марака, каже Раде Ракић вршилац дужности техничког директора

И овај приједлог у писаној форми „кисели“ се већ дуго у некој од фиока ресорног министарства, док се у Босну и Херцеговину годишње увози око 150 000 тона шећера, на шта се годишње потроши далеко већа цифра од оне коју би требало уложити у покретање овог гиганта.

Питајући се због чијих виших интереса пропада бисер семберске индустрије, напуштамо сада већ покошени круг Шећеране, остављајући је да тихује до наредне кампање, макар оне „изборне“.

(Магазин Истина)