Мали Гојко и даље одличан ђак

Петар Ђурић (54) и његов деветогодишњи син Гојко, који је преузевши бригу о тешко болесном оцу након што их је напустила мајка и супруга стекао надимак Дечак Храброст, наставили су с уобичајеним животом у месту Љељенча, код Бијељине - Перо, уз редовне посете клиникама, лечи ногу код "алтернативаца", а Гоја се заљубио и реда петице да би једног дана постао полицајац.

- Ха, ха, ха... Гојко има цуру, тј. две цуре. И да куцнем у дрво, добро учи. Сада је четврти разред локалне основне школе и има све петице уз понеку четворку. Рачуна да једном постане полицајац. Упорно се тога држи. Ево малопре је отишао у школу - открива Петар Ђурић за Пресс и додаје да је мали јунак недавно прославио свој девети рођендан.

- Тачније, 18. марта. Добио је којечега, од тетке мајицу и ранац, од мене ципеле и јакну... Ма само нека је жив и здрав - истиче Ђурић.

С друге стране, Перо и даље има велике здравствене проблеме с левом ногом коју, каже, никако да излечи.

Оток и ране

- Од онога што је најсвежије у том погледу, рекао бих да сам био у Теслићу код једне жене која ми је дала маст на биљној бази. Много ми је боље и тиме сада мажем ногу. Иако сам скинуо фиксаторе, мој највећи проблем су оток и ране. Дакле, могу ходати, али само помало с једном штаком. Сада чекам мај када би требало опет да идем у Београд на Институт за ортопедске и хируршке болести на Бањици, где су ми раније много помогли. Дуг је пут до изечења, али борићу се да је потпуно опоравим па да могу нормално да се крећем, радим и зарадим - нада се Петар, који на нози осети сваку промену времена.

- Када је киша, због болова прележим цели дан у кревету. Када ме не боли, нађем времена да се прошетам, дружим... Ако нисам способан за кућне послове, помажу нам мој брат и сестра, а тај аутомобил који смо добили не возим, јер још нисам способан да полажем возачки. Возе ме други по потреби. Иначе, тај ауто, кад већ питате, не чека Гојка кад порасте. Он ће то сам себи купити када се запосли, јер га васпитавам да се сналази у животу, да буде човек и радник што већ сада увелико јесте - објашњава наш саговорник.

Како год, Ђурићи данас живе далеко од медијске и јавне помпе коју су некада проживљавали и која им је, ипак, на крају донела живот достојан човека.

Ништа им не фали

- Више нам не долази толико људи. Нема ни оних свакодневних позива телефоном. Сада је све по старом и то је једна нормална ствар. Наравно, нема шта нисмо добили од тих добрих и хуманих људи, предузећа, града Бијељина и других којима ћемо бити захвални док смо живи, а посебно због ове нове куће у којој живимо од децембра 2013. За разлику од ове која има 75 метара квадратних и гаражу, у оној старој преко 40 година, која је прокишњавала, нисмо имали ни воду ни купатило. Ма ништа нам више не фали - истиче Петар.

Подсећамо, храбри отац и син су ранијих година пролазили праву животну голготу након што је Петар, незапослени демобилисани борац Војске РС и вишеструки давалац крви, у јулу 2012. доживео тешку повреду ноге секући дрва у шуми.

После је остао прикован за кревет не могавши да ради за надницу и обезбеди достојан живот породици, па су све обавезе, попут кувања, прања веша, ложења ватре и осталог, пале на нејаког Гојка, кога је, да све буде горе, пре пет година напустила мајка.

Управо тај подвиг, па и искрене сузе дечака-хероја, ганули су наше људе из земље и иностранства, који су Ђурићима тада доносили помоћ, од новца, хране, обуће, одеће и играчака до комада беле технике, дрва за зиму, грађевинског материјала, па и једног трактора, лаптопа и аутомобила.

Извор: ПрессРС