Којем царству ће се приклонити Радојичић?

Можемо ли говорити са политичког и напосе политиколошког становишта да се један човјек „отцијепио“ од своје партије. У овом случају ДА!

Прво, Игор Радојичић није напустио СНСД. Није ни говорио да ће га напустити. Сваки његов коментар, сваки твит ишли су ка томе да појасне плебсу и страначком тијелу како му је циљ реформисати најјачу партију у РС-у.

Е сад, то што Игор изности своје ставове у пар десетина карактера на друштвеним мрежама, а не на страначким сједницама, до Игоровог је карактера. Али, ето, Игор се „отцијепио“, како чаршија вели. Кобива, однио је са собом дио легитимитета, али и чланства СНСД-а.

Па хајде да сагледамо могуће сценарије тог тектонског потреса у СНСД-у.

Игор у режији футура трећег

Највјероватније је да се неће десити ништа. Игор Радојичић своје мјесто ће и даље тражити под Додиковим небом, које омеђује хоризонт апсолутизма и зенит његових полтрона са партокрацијом која беспоговорно клима главом на сваки Бајин миг. У тој констелацији политичких звијезда, Радојичићев јавни живот биће бесконачна фрустрација, у којој ће моћи ту и тамо да одуши каквим твитом или коментарчићем.

Друга солуција је сценарио велике дисолуције. Овај СФ-трилер заговара пола бањалучке „аналитичке школе мишљења“, која, на потезу Ружина кафана-Боска, машта о новој „српској суперпартији“ са Игором на челу. Тај Титан ће ротацијом привући старе сателите у виду Социјалиста, неке нове попут ПДП-а, НДП-а и одувати биполарне звијезде СНСД-а и СДС-а, које од почетка тзв. увођења демократије кроје судбину Републике Српске. 

Дакако да је овај сценарио тек утопистичко сањарење. Јер да је Игор то што није, и да је склон оваквом начину размишљања, поодавно би он основао своју партију и бар покушао да се боде у арени са Бајом. Али, чекајте! Па Радојичић је имао своју партију. И шта је урадио са њом? Докинуо је и утопио у Додиков СНСД. 

Вјеровати да ће баш сад прва бањалучка грађанска брада васкрснути из мртвих своју Демократску социјалистичку партију једнако је као и вјеровати у....па, сам Васкрс. А, Васкрс се ближи, па бујрум.

Има ту и трећи сценарио. Онај за љубитеље теорија завјере, који се попут муње проширио чаршијама РС-а и виртуелним небесима. Наиме, по том деникеновском сценарију, Игорово „отцјепљење“ није ништа друго до ли удица за невјерне Томе, прецизније опозиционаре. Јер, Игор је обични тројански коњ, да простите!

Направиће по Додиковој директиви неку партију, узеће гласове од горе побројаних ПДП-а, НДП-а, а богме и Социјалиста и понеког СДС-овца, па ће тако размагнетисану опозицију додатно неутрализовати, а онда на локалу направити велику коалицију са Додиковим СНСД-ом. Звучи примамљиво и логично. Као, уосталом, све теорије завјере. И вјероватно је апсолутно нетачно, као опет, исте те теорије завјере.

Игор Радојичић, смрт за опозицију

Али, обрни-окрени, какву год ми да направимо аналитику, „отцјепљење“ Радојичићево је најпогубније по опозицију. Исту ону опозицију која највише ликује по Републици Српској над овим чином. Зашто? Па, погледајте било који од горе наведених сценарија. Сваки више мање указује на сљедећу чињеницу. Игор Радојичић, какав год био и са ким год био у ближој и даљој будућности, јачи је од те „удружене опозиције“. Игор је, иронично, најмање својом заслугом, играч број два у РС-у. И као такав биће перципиран од те опозиције. 

Јер, јасно је да ће га и власт и режимски медији након овог потеза ставити на игнор да се лагано крчка у чорби коју је себи пола године закухавао. За то вријеме, око финог дечка  Игија, хајде да будемо фини, као пчеле око меда, облијетаће један по један опозициони лидер, у жељи за  „прерасподјелом моћи и новим комбинаторикама“, како они воле рећи. У преводу, сваки, али баш сваки челник опозиционих партијица у РС-у, продао би шест ових „Савеза за промјене“ за један мали савезчић са Радојичићем. Било када и било какав.

Са друге стране, Игор, уколико не жели сценарио број један, мораће са неким, да простите, нешто. Али, ако ико, он најбоље зна раскошну импотенцију опозициону у Републици Српској. Та, боље му је да ад хоц, уз креирање неког свог политичког програма, направи онако успут и нову опозициону сцену, комплетну, па да се са њом удружује, уколико жели Додику на мегдан.

Уколико жели. 

До сад је показивао да не жели. До сад је, заправо, осим пар шмрљаво-анемичних кафанских састанака са Додиком, Цвијановићевом, Радмановићем и Шпирићем био у перманентном „тиховању“. 

Него, ко би се од наречене дружине, да изврнемо ствар, придружио Радојичићу? Тренутно нико, мада сви типују на Шпирића, члана партија и партија. Увијек оних на власти. Радикала, комунисте, атеисте, теолога, оратора и ћутолога. Али Шпирић, као уосталом ни стари Радојичићев политички камарад Радмановић, нису нањушили озбиљну крв у СНДС-у, коју изазива Радојичићево „отцјепљење“.

Неће они скакати у непознати базен ништавила. Поготово са својим хипотекама прошлости. Жељка Цвијановић је небитан играч у овој причи. Понекад се чини да би газда Милорад распичкао овај трилинг и сам са Игором правио „нови и јачи СНСД“. Лудо, али је тако. Само што Милорад не може, а Игор не зна.

Умјесто закључка

Остаје аналитици, аналитичарима, страначким тијелима, оцима и васколиком народу да чекају априлски сабор СНСД-а и коначни обрачун Додик-Радојичић. Онда ће се знати дал' је Игор одрастао или је као вјечни младић са понеком сиједом одређен за класични политички одстрел и слање у заборав.

СНСД се мијењати неће, то је сигурно, а Радојичић до сад није показао да се промијенити зна и смије. Једно неће, друго не зна, бабица ко' у причи, па ви гледајте какво ће се дијете родити крајем априла.

Килаво, килаво. У праву сте.

Аутор: Драган Бурсаћ

Извор: Бука