Бањалука: Република Српска је угрожена

Социјалдемократија је постала политички манипулатор, изгубила је интегритет, своје саосјећање и поштење. Идеје су уништене, уништена је слобода, нисмо једнаки, нисмо солидарни. Људи осјећају да је систем у којем живе неправедан, већина је бијесна, љутита и без перспективе, суочена са целебрити културом у којој мали број богатих осталима, пред носом, маше милионима.

 

Република Српска 01.02.2015 | 17:18

Политичка елита настоји те људе представити као “прљаве, ружне, зле” и друштвени отпад, али то није паметна политика и због тога ће тензије само расти. На народ се не смије гледати као на шљам, јер то су људи који су врло паметни и напредни, али су фрустрирани јер живе у друштву за које мисле да им не пружа никакву шансу, никакву каријеру, никакву сигурност, па ни осјечај припадања.

Још су несигурни, али све ове слике које виде, сви ови протести који се догађају по свијету, дају им наду да људи као они имају право и храброст да кажу да је доста и да желе достојно живјети. Дефинитивно схватају да смо се нашли у потпуно безизлазној ситуацији и да постоји лице које, у својству главног архитекте, старатеља и чувара постојећег режима ауторитативне клептократије, већ дуже времена систематски уништава Републику Српску. То лице се зове – Милорад Додик.

Његово име је постало симбол окрутности према сопственом народу, симбол ове корумпиране земље, земље сиромашних и обесправљених радника, земље без идеала и будућности. Земље која, непосредном заслугом Додика и његових папака, наставља деградацију вриједности, земље која је постала красно мјесто за побјешњело самољубље, разуздани снобизам и све вечи неморал.

Земље која је немилице гурнута да падне лицем у блато презира без, не само основних људских права, већ и права на сам живот. У блато неискрених и јалових имитација државних и политичких институција, које се нижу од фантома по имену СНСД,па до додикаризма.

Без Додиковог вишегодишњег прегалаштва данас не би било лоповских финансијских империја у власништву разних Станковића, Радишића, Кајића, Чичића, Шкрбића…, људи из његовог најближег окружења, нити би било паразитарирајућих јавних предузећа, тих црних рупа наше економије, којима руководе његови партијски другови и другарице.

Он није способан да оцјени реалне опасности и уочи ризике којима се земља излаже, а то значи да није у стању да учини правилан избор могућег смјера којим треба да се крећемо и да на том путу препозна потенцијалне савезнике или противнике.

Очигледно је да се Додик добровољно никада неће одрећи власти, а његова тврда одлучност да доживотно влада не проистиче толико из жеље за влашћу, колико из страха од одговорности за све што је учињено. За народ је понижавајуће, а за Републику Српску крајње опасно и разочаравајуће имати владара који је врста нездравог разума у којем се политика редукује искључиво на заштиту националних интереса са јаком идеолошком конотацијом. То је крст који нећемо моћи још дуго да носимо. Општи свенародни захтјев треба да буде сљедећи апел: Додик мора да оде.

Припадан најбројнијој групи, онима који немају политичку наклоност према актерима на политичкој сцени и који сматрају да је овој земљи и овом граду потребан један Покрет за сузбијање њиховог штетног утицаја.

ПОКРЕТ ЗА БАЊАЛУКУ – Покрет за промјене

Чека нас бурно вријеме, драма доношења судбоносних одлука, период индуковане агоније и међународне “забринутости”, али сва та памет нас неће бомбардовати коначним рјешењем. А рјешење је да се сви заједно суочимо са реалним стањем и преузмемо иницијативу.

Не смијемо се надати да ће све доћи на своје мјесто и да ће се ови политички јебивјетри договорити око онога о чему су, већ раније, одлучили да се неће договорити. Немају они ни вољу, а ни знање, потребно за договор. Да би се нешто покренуло, народ не смије да шути, него да тражи рјешења и промјене које подразумјевају демократску процедуре и корак у цивилизовано друштво.

Нажалост, има људи којима је мозак још на ливади, глава не производи, а стомак само троши. То не може тако, јер се зна шта мозак производи када је у тијесној вези, такорећи, у коалицији са дупетом… Морамо што прије ментално побјећи из овог срања, из ових национал – популистичких оквира, јер власт је у нашим рукама.

Проблем је што је на овим просторима малецка разлика између лешинарске позиције и безмуде опозиције, лидери такође малецки, к’о амебе се само дијеле и множе. Једино што можемо да добијемо од тих микроорганизама је нека тешка депресија.

Невјероватно је да ови наши политички клошари не ослушкују пулс народа, иако, објективно, постоји могућност да се артикулише велико народно незадовољство,да се направи опасна мјешавина социјалног и националног бунта. Људи виде да се проблеми не рјешавају, спремни су да штрајкују глађу, одузму себи живот, постаће спремни да и мотикама крену на власт, јер од самоуништења до уништења других није далек пут.

Најгоре је да не буде никаквог лидерства, већ да побуна грађана крене спонтано и да гледамо најрадикалније облике дјеловања. Код нас не постоји традиција масовних протеста и колективна свијест је, још увијек, претежно полтронска, људи се ни у шта не би мјешали, па чак ни у борбу за властита права. Ни филозофија, ни идеологија, ни религија, ни социолошки процеси који су у току, неће народ извести у масовнијем броју, на улице. На улице их може извести само и искључиво вучја глад.

Када један систем исцрпи властите потенцијале за одржавање друштвеног поретка наступа револуција, не у смислу класичне револуције, него на нивоу револуције друштвене свијести. Због свега тога треба изаћи на улицу и достојанствено протестовати. Осим што ћемо од ходања бити здравији, као грађани ћемо бити поноснији, активнији, одговорнији и свјесни своје снаге.

Тутањ протеста пуно је гласнији од добро познате шутње и пут је ка стварању примјереније политичке културе. Желим да замолим све оне које су модерни кнежеви социјалдемократије направили будалама, да се боре за своје идеале, пљуну на ову срамоту и сперу љагу са свог образа. Ако се не опаметимо криви смо сами, свако за себе, појединачно и лично.

Очекујемо подршку од странака које имају сличну стратегију и динамику дјеловања, удружења грађана и невладиних организација, учесника рата, јавних и културних личности, слободних медија…, свих оних који хоће да се боре и учине нешто за ову државу, за Републику Српску и за Бањалуку. Јер, није све црно као што изгледа.

Извор: ПОКРЕТ ЗА БАЊАЛУКУ