Цопy-пасте: Шева-Торес!

Андриј Шевченко и Фернандо Торес су једни од највећих голгетера које је свет видео у 21. веку, али слатка прича и кофери пара руског олигарха, један Португалац којем се нису претерано свиђали и издаја оних чији су били идоли је њихово проклетство.

Само једна велика каријера је кренула тако окомитом странпутицом у последњих десетак година као каријера Ферананда Тореса. И заједнички фактор за обе је да је суноврат почео на стадиону Стамфорд Бриџ. Андриј Шевченко је од Милановог фудбалског божанства, постао промашај деценије у Челсију и потом завршио каријеру далеко од начина на који је заслужио. Неколико година касније, Ел Нињо је обуо Шевину чизме и спознао како је то када издаш оне који те воле и постанеш кусур који нико неће…

Андриј Шевченко и Фернандо Торес су најскупље аквизиције у абрамовичевској ери Челсија. Играчи које је Ред Ром лично желео, у које се заљубио и није питао за цену. Играчке које није могао да гледа у рукама других. Украјинца је платио нешто више од 43 милиона евра, а за Шпанца је издвојио 58,5 милиона европских новчаница. Биле су то (уз Шона Рајт Филипса) најгоре уложене паре Абрамовича од доласка у Челси.

Шева је био Романова тиха патња. У једном тренутку, руски олигарх је чак нудио 75 милиона евра плус Ернана Креспа за Шевченка, али Милан је тада био моћан клуб и одбио је. “Ветар са Истока” је био идол Миланових навијача, донео је Росонерима титулу првака Европе, освојио Златну лопту и многи би се тада кладили да ће каријеру завршити на Сан Сиру. Трагично финале за Шеву и Милан против Ливерпула у Истанбулу, па потом испадање од Роналдињове Барсе у полуфиналу Лиге шампиона следеће године када му је поништен регуларан гол који би Росонерима донео изједначење, можда су Украјинца натерали да помисли да његов клуб није у рангу најмоћнијих. Шевченко је имао статус суперзвезде у Милану, председник Берлускони га је обожао, чак је био и кум на крштењу његовог сина Џордана. Ипак, Роман је после дугог периода убеђивања успео да Силвију преотме Златног дечка. Спекулисало се тада и да је Андријева супруга Кристен имала утицаја на селидбу у Лондон (постоје жене које не желе да живе у Милану!?), али више је то била прича за разочарану масу Миланових навијача.

Шева је желео да постане Цар и на Острву, човек који ће Абрамовичу донети толико жељени пехар Лиге шампиона, а ни финансијски моменат не треба заборавити. Тог дана када је одлучио да пређе из Милана у Челси, Андриј Шевченко је упропастио своју каријеру. Огроман притисак, конкуренција страшног Дрогбе у којег је Мурињо више веровао и адаптација на Лондон и Премијер лигу у стилу свог некадашњег “близанца” из Кијева Сергеја Реброва, били су фактори који су практично ставили тачку на једну велику каријеру. Шева је био у агонији, а да иронија буде већа, Милан је у првој сезони по његовом одласку после скандала са Калчополијем и преко квалификација за ЛШ дошао до титуле шампиона Европе! Фантастични Рикардо Кака је био најбољи могући аналгетик за бол насталу Шевином одлуком.

Већ следеће сезоне, Мурињо је напустио Стамфорд Бриџ због несалагања са Абрамовием и многи су помислили да ће сунце огрејати и некада најбољег играча света. Аврам Грант је довео Челси до финала у Москви, али се ни Шевченко, ни Абрамович нису радовали на истоку Европе. Украјинац је на клупи преседео финале са Манчестер Јунајтедом, Тери је одлучио шампиона.

После двогодишњег мучења, Шева се као издуван балон вратио у Милан. Али, ништа више није било иста. Екипа је имала другог газду, Шевченко није добио чак ни своју “седмицу” већ дрес са бројем 76. Годину дана је провео у сенци Роналдиња, Каке, Пата, Инзагија… Последња станица је био његов Динамо из Кијева. После три пристојне сезоне, ставио је тачку. Иако је било јасно да је сам себи одсвирао крај лета 2006. године.

Годину и по дана по одласку Шевченка, у Роману Абрамовичу се опет пробудила мегаломанска глад да доведе у том тренутку једног од најбољих нападача света. Елегантног убицу какав је био Шевченко у Милану. Опет је Роман имао слатку причу и убедио Фернанда Тореса да шокира Ливерпул и поденсе захтев за трансфер. Острво је било у шоку, Челси је последњег дана прелазног рока срушио клупски и национални рекорд у висини трансфера, а Торес је “пуцао себи у колена“ као Шевченко четири и по године раније. Шест дана после контроверзног трансфера, Ел Нињо је дебитовао баш против Ливерпула и доживео пораз. Играч који је у црвеном дресу терорисао одбране широм Острва, био ноћна мора најбољег дефанзивца лиге Немање Видића је полусезону у новом клубу завршио са једним постигнутим голом!

Још четири године је трајало мучење Тореса у Челсију, али као и код Шевченка, Стамфорд Бриџ му је уместо обећаног раја постао фудбалско стратиште. Фантастични центарфор који је осам сезона заредом постизао двоцифрен број првенствених погодака је по доласку у Челсију заборавио да даје голове. За три и по године, дао их је укупно 20 у Премијер лиги. Успео је да освоји три велика трофеја, али његов удео у тим остварењима је био занемарљив.

Вероватно ни сујета није дала Роману Абрамовичу да после дебакла са Шевченком призна тако брзо још једну скупоцену грешку, па се Ел Нињо патио у Челсију све док и Русу није постало јасно да је платио 50 милиона евра за још један пакет са етикетом “промашај”.

Стопама Шевченка, Торес је кренуо и прошлог лета. Мурињо је једва дочекао да га се реши и ували га Милану чији избеледели имиџ је савршено одговарао репутацији плавокосог Шпанца. Стара слава и ништа више. После само пар месеци, Фернандо Торес је вишак и у Милану. Неће то још нико из клуба јавно да призна, покушаће да сачувају какав-такав рејтинг Торесу и евентуално га проследе да буде проблем неког другог. Када “деветка” какав је био Пипо Инзаги изведе тим на терен без класичног центарфора и остави Тореса на клупи, јасно је колико је сати.

Торес је кусур који више нико неће. Челсију не пада на памет да га врати, Милан не зна како да распетља чвор. Само два клуба се помињу као потенцијална и вероватно последња станица некада једног од најбољих нападача света. Она два у којима је био идол и које је издао.

Ливерпул је и даље онај уклети клуб који пати за човеком који ће давати голове. Ако се обистине неке најаве да би Рафа Бенитез могао да се врати на Енфилд Роуд, врата Ливерпула би се можда мало одшкринула за Фернанда Тореса. Можда.

Друга опција је и по трећи пут ископира Шевченка. И врати се тамо одакле је кренула велика каријера. Ситуација се окренула, Атлетико Мадрид је данас много већи клуб него што је био када га је тинејџер румених образа увео у Примеру. Симеоне је играо са њим, можда се сажали и можда Чоло пробуди замрли звер у телу плавушана. Да макар оде у историју пристојно попут Шевченка у Кијеву.

Док је Шевченко фудбалско самоубиство извршио у 30. години, Торес је то урадио када је имао само 27 лета. Колико су још могли никада нећемо сазнати.