Чекај! Биће боље!

Чекај! Биће боље! Тридесет година то слушам! Тридесет година! Једно те исто! Чекај! Биће боље!
И?
Ништа! Сваке године је све горе. Све горе! Где је крај? Има ли краја?

Упознали смо се пре тридесет година. Забављали, узели, децу добили, деца нам порасла, на факултету су, добра деца, добро уче, а ми не можемо основна средства за живот да им приуштимо. Зашто? Да ли смо ми глупи? Лењи? Шта је проблем? Где је проблем?

Чекај! Биће боље!
Када ће бити боље? До када да чекам?
Прођоше ми године чекајући. Тридесет година је прошло као врели песак кроз прсте.

Чекај само да падне комунизам. Чекај да одбранимо Србију и Србе. Чекај да прође хиперинфлација. Чекај да прође бомбардовање. Чекај реформе. Чекај приватизацију. Чекај да уђемо у ЕУ. Чекај да нам Русија помогне. Чекај! Биће боље!

Када ће бити боље?

Уморила сам се. Верујте, не могу више да чекам. Приближавају се педесете. Остала сам без посла. Транзиција. Ушли смо у капитализам. Ко ће мене данас да запосли? Ко? Коме је данас требам? Могу да радим. Хоћу да радим. Тражим посао. Узалуд. Ништа. Нико не запошљава. Сви отпуштају.

И?
Опет, чекај! Шта да чекам?

Изредали су се сви на власти. И сви су исти лопови. Сви краду. Обезбедили су се до краја живота. Потомство су обезбедили. Баш њих брига за мене и моју породицу. Баш њих брига што се нервирам и што ме притисак мучи. Све ме мучи. Душа ме боли. Не могу да удахнем. Као да ми је неко сео на груди. Шта то њих брига?

Краду комунисти, социјалисти, националисти, демократе, православни, либерали, радикали, напредњаци, социјалдемократе, нове и старе странке. Краду и отимају. Моја породица нема, јер не знамо да лажемо и крадемо. Нисам васпитана да крадем. Нисам васпитала децу да краду. Где ће се они запослити? Када заврше факултете, шта ће да раде? Морају да беже из ове уклете земље. Морају да побегну од неспособних родитеља.

Шта да кажем деци? Срамота ме је у очи да их погледам. Како њима да кажем – чекајте! Биће боље! Како да им то кажем? Не могу! Не могу то да кажем! Нећу! Не могу да их лажем.

Зар и њима да прође живот у чекању?
Зар и они тридесет година да чекају бољи живот?

Не! Не, не! Не могу то да тражим од њих.
Нећу да се закопају у новим несрећама.
Ако сам ја била наивна будала, нека они исправе моју грешку.

Волим своју Србију. Волим овај наш народ. Али, не могу да чекам више да се народ пробуди. Не могу! Доста сам их чекала. Доста! Подвлачим црту! Нема више чекања!

Децо, узмите живот у своје руке.
Немојте да чекате.
Никоме не верујте.
Зарадите бољи живот.
Како?
Ви то боље знате од мене.

Београд, 17.10.2014

бранко.драгас