7 Руса који су оставили траг у Србији

Војници, архитекте и певачи из братске словенске земље утицали су на историју Србије. 

Србија 18.10.2014 | 15:00

1. Михаил Григоријевич Черњајев

Руски војник и авантуриста био је веома утицајан у време српско-турских ратова

Михаил Григоријевич Черњајев, рођен 1828. године у угледној породици, био је мешавина ратника, вође, пустолова и политичког бунтовника.

Лав од Ташкента

Истакао се као млади официр у Кримском рату 1853. године, али је славу стекао 1865. у походу кроз средњу Азију. Командујући одредом од 2.000 војника, на своју руку, а противно наређењу своје команде, напао је и освојио Ташкент, град од 100.000 становника, који је бранило око 30.000 ратника.

Ово му је донело надимак Лав од Ташкента, али и завист владајућих војних и цивилних кругова у Петрограду. Уморан од сплетки, Черњајев је напустио војну службу. Посветио се новинарству и залагању за пансловенску идеју.

У лето 1876. године, кад се Србија спремала за рат с Турском, иако му је било забрањено да напушта Русију, на челу неколико хиљада добровољаца стигао је у Београд, где је за један дан добио српско држављанство. Под његовим утицајем, кнез Милан Обреновић, који се дотад упорно опирао заговорницима сукоба, објављује рат Турској. Утицај Черњајева у Србији убрзо је постао толики да су га многи већ сматрали српским „диктатором“, тврдећи да је његова воља постала једини закон у малој кнежевини.

Српска војска подељена је на четири армије, а највећи део, Моравска војска под командом генерала Черњајева, кренуо је ка Нишу. Најзначајнија победа коју је командујући српском војском и добровољцима (поред руских, било је и италијанских и бугарских добровољаца) остварио Черњајев била је у бици за Шуматовац. Наши губици били су око 9.000 људи, од тога 35 руских официра, а турски од 15.000 до 20.000 људи.

Битка код Ðуниса

После ове битке кнез Милан, уз честитке и велику захвалност, одликовао је Черњајева Таковским крстом, орденом који је тад био установљен.

Велике силе у то време захтевају да две зараћене стране постигну примирје, које Србија прекида на подстицај Черњајева. Код Ðуниса, стратешки важне узвисине с које се контролишу покрети војски између Алексинца, Делиграда и Крушевца, Србија бива до ногу поражена. Народна војска, односно српски сељаци, пред турским топовима подлежу паници и дају се у бекство. Черњајев је након изгубљене битке писао у Петроград: „Сви Руси изгинули, сви Срби побегли.“ После битке на Ðунису, напустио је команду и с преживелим добровољцима у новембру 1876. године отишао из Србије.

Прво је боравио у Аустрији, затим у Француској, да би 1879. године отишао у Бугарску, ширећи пансловенске интересе. За губернатора Туркестана постављен је 1882. године, а 1898. године умро је у Русији.

2. Николај Хенрихович Хартвиг

Син војног лекара био је аташе на Цетињу, па амбасадор у Србији, где га је народ заволео и сматрао искреним пријатељем

Николај Хенрихович Хартвиг рођен је 1857. године на Кавказу, у осиромашеној аристократској породици војног лекара, иначе Руса немачког порекла. Са 18 година започео је дипломатску службу.

Аташе на Цетињу

Служио је као аташе на Цетињу, био је руски конзул у бугарском Бургасу, а 1909. године дошао је на чело руске дипломатске мисије у Србији. За врло кратко време постао је врло популаран код Срба, који су у њему препознали искреног пријатеља. Спријатељио се с краљем Петром Првим, војводом Радомиром Путником и с Николом Пашићем, премијером и вођом Радикалне странке. Остало је записано да је Пашић био стални гост Хартвигов и да су Срби говорили Русима: „Наша брада саветује се с вашом брадом“ јер су обојица имали упадљиво велике браде.

Кад је после атентата Гаврила Принципа на престолонаследника Фердинанда Аустроугарска запретила Србији нападом, Хартвиг се ангажовао да ситуацију смири. Међутим, аустроугарска пропаганда припремала је терен за рат - бечке новине су, између осталог, писале да Хартвиг није хтео на згради руског посланства да спусти заставу на пола копља и да је увече на дан атентата приредио славље. Како би то демантовао, 10. јула увече Хартвиг је посетио аустроугарског посланика барона Гизла, и у његовом дому умро од срчаног удара.

На молбу српске владе, руски цар Николај ИИ, као знак посебне наклоности према Србији, дозволио је да Хартвиг буде сахрањен у Београду. Последњи испраћај обављен је 14. јула јер се чекао повратак Хартвигове супруге из Грчке, а присуствовали су краљ Петар, његови синови Ðорђе и Александар, кнез Павле, Никола Пашић... У поворци је био и Гизл, али су сви чланови његовог посланства са својим породицама за сваки случај прешли у Земун, у Аустроугарску, јер су у Београду избиле демонстрације против политике Беча.

Укинута част

Одмах после сахране одлучено је да Београдска улица понесе Хартвигово име. Међутим, избио је рат и Хартвига су заборавили, да би га се сетили тек 1930. Наиме, у фебруару те године, у Београду је од прскања слепог црева неочекивано умро немачки амбасадор Адолф Кестер. Само пет дана касније београдска општина одлучила је да Београдској улици да његово име. Један старији члан градске управе сетио се Хартвига, па су улицу „поделили“ - допола је била Кестерова, отпола Хартвигова. Сазнавши за то, краљ Александар наредио је да се цела улица назове по Хартвигу.
После 1941. Немци су јој вратили назив Београдска, а комунисти назвали по Борису Кидричу. Данас је опет Београдска.

БРАДА С БРАДОМ

Остало је записано да је Пашић био стални гост Хартвигов и да су Срби говорили Русима: „Наша брада се саветује с вашом брадом“

3. Никола Петрович Краснов

Архитекта који је побегао од бољшевика пројектовао је зграде Владе, Министарства спољних послова и Народне скупштине

Николај Петрович Краснов, рођен 1864, студије сликарства, вајарства и архитектуре завршио је на Московском уметничком училишту 1885. године, а већ три године касније добио је звање градског архитекте на Јалти на Криму. Тамо је градио велелепне објекте за племство и угледне грађане, а на Јалти је пројектовао и дворац „Ливадија“, летњиковац цара Николаја И. Стекао је титулу архитекте руског царског двора, а мало пре избијања Октобарске револуције добио је највише стручно звање - постао је академик.

Уточиште

Бежећи од револуције и комунизма, попут великог броја Руса нашао је, захваљући политици краља Александра Карађорђевића, уточиште у Србији. Са 35 година плодног рада за собом, у Министарству грађевина 1922. постао је инспектор Архитектонског одељења, и ту је остао наредних 17 година, све до смрти. Руководио је групом пројектаната у Одсеку за монументалне грађевине.

Његов први посао у Србији било је уређење Кур-салона у Бањи Ковиљачи. Реконструкцију Његошеве капеле на Ловћену урадио је по жељи краља Александра Карађорђевића, а био ја ангажован и на унутрашњем уређењу Цркве Светог Ðорђа на Опленцу. Краснов је пројектовао низ палата које су и данас заштитни знак Београда. То су данашња зградаВладе Србије у Немањиној, па зграда на углу ове улице и Улице кнеза Милоша, у којој се налази Министарство спољних послова. Зидана је од 1926. до 1929. године и представља једну од највећих грађевина из прве половине прошлог века.

Никола Краснов био је главни пројектант и у последњој фази грађења Народне скупштине, која је започета 1934. године. Према оценама стручњака, управо је он заслужан за раскошни изглед скупштинског здања, посебно за уређење унутрашњости. Његова идеја била је и украсна ограда, чији су саставни део биле и две стражаре са стилизованим фењерима на врху. Ограда се налазила око скупштинског здања све до 1956. године, кад је демонтирана и однета да се њоме украсе Титова вила „Биљана“ на Охриду и Бели двор на Дедињу.

Смрт у Београду

У његова значајна дела ван Београда спадају замак Алексе Савића на Хисару код Прокупља и Банска палата на Цетињу.

У знак захвалности новој домовини, која га је с породицом примила под своје окриље, на свим пројектима се, уместо правим именом Николај, потписивао као Никола.
Никад се није вратио у Русију. Умро је 1939. године и сахрањен је на Руском гробљу, парцели београдског Новог гробља.

НИКОЛАЈ ИЗБАЦИО „Ј“

У знак захвалности новој домовини, која га је с породицом примила под своје окриље, на свим пројектима се, уместо правим именом Николај, потписивао као Никола

4. Григорије Степанович Шчербина

Чувеног „руског конзула“ Срби на Косову и Метохији доживљавали су као свог заштитника, због чега су га Албанци убили

НГригорије Степанович Шчербина рођен је 1868. Био је одличан познавалац језика, говорио је турски, арапски, албански, јерменски, бугарски и српски, а у 23. години запослио се у Министарству спољних послова и отишао на службу у Цариград. Службује затим као секретар конзулата у Скопљу, па као посланик на Цетињу, код краља Николе Петровића, да би 1896. постао руски вицеконзул у Скадру.

Долазак на Космет

Како би имала увид у праве податке о страдању Срба под Албанцима, Москва је 1902. године одлучила да поред конзулата у Скопљу и Призрену отвори конзулат и у Косовској Митровици, и именовала Шчербину за конзула. Албанци предвођени Исом Бољетинцем побунили су се због тога, па је Шчербина дошао тек уочи Савиндана 1903. године.

Одмах по приспећу, почео је да шаље у Москву извештаје о убијању, силовању и пљачкању Срба и паљевини српске имовине, па су Срби почели да га доживљавају као свог заштитника.

С друге стране, Албанци се нису смиривали. У походу на „руског конзула“, прво су 29. марта напали Србе у Вучитрну. Наоружана маса пљачка и уништава Цркву Светог Илије, па чак растерују и српску погребну поворку, преврћући ковчег с покојником. Дан касније побуњеници нападају и Митровицу. Шчербина обилази положаје бранилаца на ободу града, а при повратку у конзулат, у њега један Албанац испаљује два метка. Један конзула погађа у леђа, а други рањава његовог пратиоца. Рана није била озбиљна, па је Шчербина лично испитивао атентатора, „обећавши му“, забележио је један очевидац, „да ће му дати олакшице на суду ако буде казао од кога је добио налог за атентат и ко су му били саучесници“. Увече тог дана, међутим, Шчербина добија температуру и грозницу, па по наредби краља Александра Обреновића у Митровицу долази најпознатији београдски хирург др Војислав Суботић. Он оперише конзула, али овај 10. априла умире.

Новине су јавиле да је „син моћне Русије положио главу на Косову, штитећи и бранећи неослобођену браћу нашу у име силне отаџбине своје“.

Уништење споменика

Тело преминулог Шчербине возом је пребачено из Митровице у Скопље, а Срби су стајали дуж пруге и одавали почаст свом заштитнику. У Скопљу су његово тело дочекала и опојала 24 српска свештеника. Одатле, тело је пренето у Цариград, а затим у Русију, у конзулово родно место, где је и сахрањен.

На месту где је рањен, у јужном делу Косовске Митровице, Срби су му 1928. године подигли споменик, који су комунисти после Другог светског рата преместили у двориште музеја. Након 1999. Албанци су га уништили.
Срби су 2007, поново у Косовској Митровици, Шчербини поставили споменик.

ПОЛОЖИО ГЛАВУ ЗА СРБЕ

Син моћне Русије положио главу на Косову, штитећи и бранећи неослобођену браћу нашу у име силне отаџбине своје, писале су српске новине 1903.

5. Николај Николајевич Рајевски

Официр који је инспирисао Толстоја пред смрт написао: „Ако погинем, срце ми оставите у Србији, а тело пренесите у Русију“

Кад је Србија 1876. заратила с Турцима, у њу су се сјатили добровољци из многих словенских земаља, највише из Русије. Међу њима је био и тридесетседмогодишњи пуковник Николај Николајевич Рајевски, изданак чувене руске племићке породице, син генерал-потпуковника руске армије, ком је Пушкин посветио поему „Кавкаски заробљеник“, и унук генерала Рајевског који је водио руску војску против Наполеона.

Изасланик цара

Као изасланик руског цара Александра ИИ, Рајевски је још 1867. године, док се Србија спремала за рат, у више наврата извиђао путеве којима би војска могла да напредује према Босни, и о томе обавештавао власти у Србији и владу Русије. Сачувана су његова писма на француском језику министру српске војске Блазнавцу, из којих се види да је пуковник Рајевски први предложио пут од Ужица, преко планине Шарган, до границе с Босном. Том трасом је 1925. пројектована чувена Шарганска осмица, кружна ускотрачна пруга од Кремана до Мокре Горе.

Због љубавне афере коју је имао у Петрограду, Рајевски је Лаву Толстоју послужио као инспирација за лик грофа Вронског у роману „Ана Карењина“, после најпревођеније књиге свих времена после Библије.

У том роману главна јунакиња због несрећне љубави баца се под воз, а њен љубавник гроф Вронски пријављује се у добровољце и одлази у рат у Србију. Књига се тако завршава, а у стварном животу Рајевски гине у бици с Турцима 20. августа 1876. код села Горњи Адровац, недалеко од Алексинца.

Црква љубави

Само неколико минута пре него што ће га погодити смртоносно тане, Рајевски је ручао и пио вино, а полазећи на положај рекао је саборцима: „Ако погинем, срце ми оставите у Србији, а тело пренесите у Русију.“ После погибије, Рајевски је сахрањен у порти оближњег манастира Свети Роман у Ðунису, на путу Ражањ-Крушевац. Обавештена о погибији сина, у Србију је одмах допутовала његова мајка и тело пренела у Београд. Уз највише војне почасти, у присуству кнеза Милана Обреновића, у Саборној цркви одржано је опело, а ковчег је испраћен у Украјину, на породично имање Рајевских. Према његовој последњој жељи, мајка му је срце оставила у порти манастира Свети Роман.

У Горњем Андровцу, на месту погибије Николаја Николајевича Рајевског, 1903. подигнута је Црква Свете Тројице, коју народ зове Црква љубави или Руска црква. Земљиште на којем је саграђена платила је српска краљица Наталија, а зидање грофица Марија Рајевска, пуковникова снаха, која је, како бележе хроничари, „несебично дала троструко више дуката него што је могло бити утрошено за подизање храма“.

ШАРГАНСКА ОСМИЦА

Сачувана су писма Рајевског министру српске војске Блазнавцу, из којих се види да је он први предложио пут од Ужица, преко планине Шарган, до границе са Босном. Том трасом је 1925. пројектована чувена Шарганска осмица

6. Олга Јанчевецка

Рускиња која је после револуције завршила у Југославији посветила се извођењу руских романси и постала звезда

Олга Јанчевецка рођена је 1890. године у Брест-Литовску. У младости је била крзнарски шегрт, ученица глумачке школе, коректор руског службеног листа, новинар Петроградских новости, као и писац романа за децу.

Спас у Југославији

Брак с једним другим, много успешнијим писцем променио јој је живот и донео финансијску и емотивну стабилност. Удала се за Василија Јанчевецког, аутора романа „Џингис-кан“, који је преведен на 50 светских језика.

Василије и Олга били су у Београду у лето 1911. године на Десетом конгресу новинара словенских земаља. Одсели су у хотелу „Москва“, обилазили град фијакером, ишли до Топчидера, Кошутњака... Упознали су се и разговарали с Браниславом Нушићем, не знајући да ће се само десет године касније Олга настанити у Београду и да ће јој Нушић постати добар пријатељ.

Први светски рат, наиме, Олгу је раздвојио од мужа и сина. Они ће се затећи у посети Василијевој кћерки из првог брака у Букурешту, а она је била на Криму. У метежу насталом после избијања Октобарске револуције, Олга Јанчевецка ће се 1920. године укрцати на пароброд и отићи за Истанбул, па одатле у Котор, у Југославију, која је широм отворила врата руским избеглицама.

Тек после неколико деценија Олга ће сазнати да су јој муж и син живи. А у Русију ће први пут отићи тек 1970. После тога редовно ће се виђати са сином.

Звезда кафана

Руске романсе су на овим просторима увек имале слушаоце, али прва права звезда ових песама постала је Олга Јанчевецка. Без породице и прихода у туђој земљи, посветила се њиховом извођењу и врло брзо стекла славу у целој Југославији.

Наступала је у кафанама и салама од Бледа до Охрида. У Загребу је један обожавалац због неузвраћене љубави пуцао из пиштоља на њу, али је промашио. То зрно деценијама после чувала је у кутији за накит.

Певала је и у поодмаклом животном добу, а крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века била је звезда у ресторану „Велика Скадарлија“. О њој су писали многи новинари, глумила је и у Народном позоришту, а редитељ Пуриша Ðорђевић ангажовао ју је у неколико својих филмова - „Јутро“, „Подне“ и „Кад будем мртав и бео“.

Године 1978, тешко болесна, одбила је да пође у Москву са сином: „Ово је моја земља, која ме је у најтежим данима срдачно прихватила, и ту желим да умрем!“

Своју имовину тестаментом је поделила на три дела и наменила остарелим особама у домовима, домовима за незбринуту децу и Покрету горана.
Сахрањена је на београдском Новом гробљу, поред другог супруга Јурија Азбукина.

ГЛУМИЛА У ФИЛМОВИМА

Јанчевецка је певала и у поодмаклом животном добу - крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века била је звезда у ресторану „Велика Скадарлија“. О њој су писали многи новинари, глумила је у Народном позоришту, а редитељ Пуриша Ðорђевић ангажовао ју је у неколико својих филмова - „Јутро“, „Подне“ и „Кад будем мртав и бео“

7. Владимир Иванович Жданов

Генерал Црвене армије водио војску приликом ослобођења Београда, а погинуо је кад је пошао на 20. годишњицу победе

Владимир Иванович Жданов рођен је 1902. у Кијеву. У Црвену армију ступио је као добровољац, и као осамнаестогодишњак учествовао је у завршним биткама грађанског рата после Октобарске револуције. У Другом светском рату командовао је механизованим корпусом у Бици код Стаљинграда.

Ратно искуство

Завршивши пешадијску школу стекао је велико искуство у командовању. У Комунистичку партију Совјетског Савеза примљен је 1941. године. Године 1944. у продору с југа Украјине јединице Црвене армије ослободиле су Мађарску и Бугарску, и учествовале с партизанима у ослобађању Београда.

Војници Црвене армије раме уз раме с нашим партизанима ослобађали су делове Србије и Београд, заједно су страдали на Сремском фронту, на Батини и на другим бојиштима, а Црвена армија дала је огроман допринос победи над нацизмом.

Двадесет другог октобра 1944. године „Жданов је узео лопату у руке и одлучно је зарио у меку земљу Позоришног трга, данашњег Трга републике. У тишини пратили су га његови, али и официри југословенске армије, с генералом Пеком Дапчевићем на челу. У раки у срцу главног града, тик уз статуу кнеза Михаила, тог дана су свечано сахрањени остаци црвеноармејаца страдалих током Београдске операције... Народ је у мимоходу, ћутке, бацао грумење земље по гробовима младих Совјета.“

У бици за Београд учествовало је 40.000-50.000 партизана, око 30.000 црвеноармејаца и 40.000-60.000 немачких војника. Гледано по броју укључених војника, ослобођење Београда није било велика битка. Међутим, записао је један истраживач, „њен значај је знатно већи од њених размера“.

Споменик на Авали

За заслуге у борби против заједничког непријатеља и допринос ослобођењу Београда и других подручја Југославије, гардијски генерал-лајтант тенковских јединица Црвене армије Владимир Иванович Жданов одликован је 1944. Орденом народног хероја Југославије.
По завршетку рата, Жданов је заузимао одговорне командне положаје у Црвеној армији.

Авион у којем је 19. октобра 1964. као члан делегације совјетских ратних ветерана, заједно с маршалом Бирјузовим, пошао на прославу двадесетогодишњице ослобођења Београда, промашио је Сурчин и ударио у Авалу. Жданов је имао улицу у центру Београда до деведесетих година. Потом је она преименована у Ресавску, а кад је 2009. године руски председник Медведев посетио Србију, Жданов је поново добио улицу, али даље од центра.
На Авали постоји споменик руским ветеранима.