Још један коментар о сребрним момцима

Сребрни пораз у финалу СП показао је нама нешто важније: колико је чврст наш кошаркашки корен. Нису га сасушили ни распад СФРЈ, ни санкције, ни бомбардовања, нити транзицијске слепе улице.

Кошарка 17.09.2014 | 16:15

Кажу да су играли са неком „склепаним“ екипом. Да је то, заправо, по јачини неки 5. или 6. састав САД који су саставили. Да је био и први састав, десети, 20, 30...победили би нас. И било кога другог.

Разлика између америчке кошарке и остатка света ипак је небо и земља. И та се раздаљина не може егзактно измерити. Оних 129:92, само су цифре. Иза тих бројки је потпуна доминација. То и ми, и остатак света, сви који нам гледају у леђа, морамо да признамо.

Али, сребрни пораз у финалу СП показао је нама нешто важније: колико је чврст наш кошаркашки корен. Нису га сасушили ни распад СФРЈ, ни санкције, ни бомбардовања, нити транзицијске слепе улице. Од краја педесетих година 20. века ова игра доноси нам медаље са европских и светских шампионата, олимпијских игара... И то не само сениори, већ и кадети, млада репрезентација, женске селекције. Ако континуитет успеха траје преко 60 година, онда је иза њега знак једнакости са квалитетом. И талентом.

Свако од тих светских златних одличја давало је енергију процесу регенерације: шампиони из Љубљане (1970), Маниле (1978), Аргентине (1990), Атине (1998) и Индијанаполиса (2002) били су идоли деци од које су рађане нове генерације неуништиве српске кошарке. И ово сребро имаће ту исту снагу злата.

Нисмо ни ми послали апсолутно најјачу екипу, мада је то увек питање на које су многи одговори истинити. Али, алхемичар Саша Ђорђевић је направио ТИМ. И из тог тима извукао максимум. Српском тиму остатак планете гледа у леђа. А Американци? Они, кошаркашки, и нису са ове планете...