Шта може Србија на Мундобаскету?!

Србију су већ сви отписали. Ваљда јер смо им често и сами давали повода. Загледају се у нас, виде шта је остало од некадашње кошаркашке силе, па кажу: "Ови имају више повређених него здравих". Или, "Пола их не знамо, ма... биће нам лак залогај". Или, једно тако обично: "Готови су". Да, без толико стандарних првотимаца, са селектором дебитантом и саставом у коме неки искусни а ровити "ваде просек", биће да је то сасвим довољно аргумената у рукама свих наших ривала на Мундобаскету. Али, чува се овде, још увек, један јачи од свих тих.

Ако ћемо искрено, било је и гаднијих ситуација од ове. Али, на кратко ћемо да шмугнемо из света кошарке у један други. Мало озбиљнији. И много важнији, да бисмо се вратили баш на овај озбиљни кошаркашки тренутак, тик пред шампионат планете.

Постоје у временима која су иза нас и неки јунаци за које не знамо. Баш велики, баш онда када је било густо. Ваљало би то незнање променити, не прошлости наше ради, већ ради будућности. Из једне гадне магле - право пред вас, и пред наше кошаркаше, израња један тако обични, а чудесни - подсетник.

Давно беше 1912. година. Тада су се наши преци одважили да ослободе од Отоманске империје оно што су вековима звали Старом Србијом. У тај, Први балкански рат, кренуле су са њима и војске Црне Горе, Грчке и Бугарске, свака својим путем, свака са својим циљем, али и са заједничким. Међутим, како то често бива код нас, ма колико да нешто планирамо - нешто друго нас изненади.

У ноћи 24. октобра, по овом новом календару, 50 километара раније него што су очекивали одсудну битку, наши војници су били нападнути док су дремали. Желели су да се, не ту, већ 50 километара јужније од Куманова сусретну са два преостала, нешто мања дела српске армије, па да тамо победе, јер су били убеђени да је баш то тамо место предодређено за велики бој, али - непријатељ их је изненадио. По магли, у ноћи, иако до тада наступајућа војска, та наша је била потпуно неспремна за судар са главнином отоманских снага које су, врло мудро, започеле битку, а да их Срби нису ни приметили, нити су их очекивали. А притом нису, како то већ бива код нас, ти наши преци ни били добро распоређени у том кључном тренутку, па су уместо праве линије имали потпуно истурена крила, ни не слутећи шта им се спрема под небом изнад Куманова.

На једно такво истурено крило стуштила се скоро цела турска војска предвиђена за одбрану читавог западног Балкана. Бој је био крвав, све је толико прштало од артиљеријских, пушчаних и митраљеских хитаца, да се наша армија ускомешала, залегла и збуњено тражила одговор на питање "Шта ово би?". Жртава је било много, непријатељ се појавио тамо где га нису очекивали, у броју о коме нису могли ни да слуте. А онда одједном, један јунак, онако обичан, човек из народа, одважи се да уради нешто неочекивано.

Ахмед Адемовић се звао. Роми су били нарочито поносни на њега у родном Лесковцу, јер је био један од трубача српске војске. Баш тај трубач Ахмед је решио да, мимо било какве наредбе, пузећи прође сам кроз линију фронта и тамо, прошавши чак и иза леђа непријатеља, одсвира необичну мелодију. Мелодију коју је баш непријатељ користио - за повлачење. Војници Отоманске империје били су збуњени. "Шта је сад ово, зар не напредујемо?", "Откуд повлачење кад треба да их дотучемо?!", "Идемо назад! Назад, старешине знају зашто то командују!", мора да су биле мисли на том делу Кумановске битке.

А Ахмед? Ахмед Адемовић се брже вратио међу своје него што је отпузао до непријатеља, па збуњеним саборцима одсвирао српску мелодију за јуриш. Они се погледаше, па осокљени звуком који су највише волели, послушаше команду трубом и - јурнуше у славу.

Трубач српске војске Ахмед Адемовић је добио Карађорђеву звезду за свој подвиг. Недуго после тога је, уосталом, битка и добијена. Јунака је у та два дана било много, али у оној магли, оној тешкој ситуацији, један се издигао изнад осталих и - остале повео за собом. Колико је могао.

Нема кошарка ама баш никакве везе са ратом. Не би ни смела да има, ма колико је неки овдашњи у то претварају. Али, има итекако везе са јунаштвом. Нарочито онда када је тешко. А у Шпанији ће бити тешко. Баш гадна ситуација. Сви те отпишу и смеју се себи у брк, баш због оног уверења "Готови су". А ми.. Ех, ми. Имали смо велике планове. Нов селектор а светска легенда. Полетан састав, пун будућих звезда кошарке. Шмек у игри, акције "иза леђа", одбрана као стена. Имали смо баш велике планове. Али... Увек то "али" некако утрчи у наше овдашње приче.

Повредио се један. Па други. Па трећи из НБА, па четврти из НБА, а и пети. Па онда страхови. "Да л' ће онај прездравити?", "Хоће ли стати овај на ноге на време?". Па нервоза. Чак и једно избацивање, тик пред пут. Имали смо велике планове, баш. Онако, да се вратимо и кажемо "Хеј, свете, ми смо и даље ту. Поносни, весели и спремни". Али, од радости није остало много, а спремни су само они који су и преостали. Храбри. Малобројнији него што су планирали да буду. Изненађени свиме што их је задесило. Као у оној магли, повучени у себе, чекају да виде шта ће бити. Једино им је преостао онај понос. И жеља, која тиња. Која чека да се разбукти. Па опет, повучени. Притајени. Готово отписани. Чак и код неких овдашњих, који су верни традиционалном хобију Срба познатом као "ја сам бољи селектор од селектора".

А свет? Свет и не очекује ништа од нас.

Да, нас су тамо стварно већ сви живи отписали. Ваљда јер смо им често и сами давали повода. Загледају се у нас, погледају шта је остало од некадашње велесиле и кажу "Ови стварно имају више повређених него здравих. А и пола их не знамо, биће нам, сигурно, лак залогај". Да, имају они сасвим довољно аргумената у својим рукама за те тврдње. Али, чува се овде, још увек, један јачи од свих тих.

Ово је још увек - земља кошарке.

Или земља јунака, то му дође врло слично.

Овде је кошарка још увек игра. Играмо се ми и са ривалом, играмо и са самим собом. А и са живцима, понекад. Такви смо, свете, шта да ти радимо. Код нас, кад није нешто много важно, у главама није "Играј! Јури се резултат!". Овде се игра - да би се играло. Онако, за своју душу. Просто, такви смо. И не пада нам на памет да се мењамо. Ма, и кад је битно, баш битно, овде је још увек асистенција важнија од оног "даћу кош" јер ... овде је још увек важније радовати се заједно, него насамо. А ови момци, што иду тамо, то и воле. Воле да се радују заједно. Заједно са нама. И могу бити и повређени и отписани, и спремни и збуњени, али...

Свете, у једно не сумњај:

Неки Ахмед ће се већ наћи у дресу Србије на том Мундобаскету, баш онда када буде густо.

И повешће остале за собом.

У јуриш.

Распоред мечева:
Субота 15.30 - Египат
Недеља, 15.30 - Француска
Понедељак, 15.30 - Иран
Среда, 18.00 - Бразил
Четвртак, 22.00 - Шпанија
(Четири најбоља тима иду даље)