БиХ - Шта очекивати од змајева у Бразилу?

Једини дебитант на Мундијалу привлачи много пажње због подједнаког потенцијала да експлодира, али и да доживи дебакл.

Дошли Американац, Немац и Босанац на Светско првенство у Бразил и... Можда би тако могао да почне и неки виц, али то је заправо фудбалска реалност. Верујемо да ће се на овим просторима, али и шире, с посебном пажњом пратити учешће Босне и Херцеговина на предстојећем Мундијалу у земљи фудбала.
БиХ ће бити једини дебитант на највећој смотри светског фудбала, зато ће и привући много више пажње него неке друге репрезентације. Шта се крчка у босанском лонцу и какав специјалитет може да нам сервирају Сафет Сушић и остали?

О МЕНТАЛИТЕТУ
Тешко је и незахвално прогнозирати домете популарних Змајева на Мундијалу. Босанци су били атракција претходних квалификација и више него заслужено оверили место међу 32 најбоље светске селекције. Заправо, ово је највећи спортски успех у историји наших западних комшија. Самим тим, тај подвиг би требало да задовољи све људе у тој поделама напаћеној земљи.
Али фудбалски транс који је захватио Босну и Херцеговину не признаје тај резултат. Сходно балканском менталитету, који је у БиХ чини се више изражен него у било којој другој бившој југословенској републици – тражи се још. Лебди се на облацима, сања се отворених очију у реалном времену. Оно што је некада изгледало као недостижно, сада није довољно. Факат!
Можда и с правом, јер ова екипа свакако има потенцијала да не буде пуки протагонист највеће смотре фудбала упркос недостатку искуства играња на неком великом такмичењу. И управо из тог неискуства – што играча, што стручног штаба, јавности и навијача – крије се највећа замка селекције Сафета Сушића. Како купити мир пред такмичење, смирити еуфорију и пронаћи границу реалног домета тима?
У припремном периоду, када екипа треба да се пумпа самопоуздањем и оптимизмом и да расте тимска хармонија, у сваком детаљу у и око репрезентације тражи се негативност кад јој време није.
Квалификациони мечеви када је репрезентација здушно добијала подршку навијача, сада делују као далека прошлост. На површину је испливао менталитет фудбалски прилично незреле публике. Сада Босна има милион „селектора“, сваки потез Папеа се гледа кроз хиљаде лупа. Еуфорија која је више погодила навијаче него екипу на крају је утицала и на атмосферу у екипи.
Навијачи звижде Џеку, његов отац пак напада селектора, Сушић води тихи рат с капитеном Спахићем, овај би да се бави и селекторовим послом... Тако бруји фудбалска чаршија, такве ствари су испливале и у јавност после првог тешког пораза, несугласице се решавају преко медија, који опет налазе свој интерес и свако гура свог миљеника, а публика по обичају бира између две стране и ето босанског лонца у којем је прави бућкуриш. Ни налик оном укусном специјалитету из квалификација када смо се дивили Змајевима на игри, резултатима, атмосфери која их је пратила.
Све то неодољиво подсећа на ситуације у којима је била наша репрезентација (звала се Југославија, Србија и Црна Гора или коначно Србија). То је тај паланачки менталитет где и у најлепшим тренуцима црв сумње чека на моменат мале слабости да порасте у велику змију чији отров може да нанесе фаталну штету. Тако је и нама уочи великих такмичења било битније ко је звездаш, а ко партизановац, ко игра због црногорског лобија, ко је коме кум. Битнији је био тамо неки двадесетити на репрезентативном списку (који и неће играти) него они који играју.
Парадоксална је ситуација да једини дебитант на Светском првенству мора да трпи увреде и критике навијача и медија које су размазили у рекордно кратком року. Тешко да би такву ситуацију могли да замислимо на примеру репрезентације Исланда да се којим случајем квалификовала за Мундијал. Али босански лонац кључа пре него што је и стављен на ватру...

КОНАЧНО
Одлазак на велико такмичење сурово је измицало из руку Босанцима у претходних неколико квалификационих циклуса. Још пре 10 година, гол их је делио од одласка на ЕП у Португалији. Били су близу и 2006. када су били у групи са нама и Шпанцима, у претходна два квалификациона циклуса су им Португалци били непремостива препрека у баражу. И све то је било пропраћено ломовима унутар Савеза и репрезентације, било је и штрајкова, свађа који град „заслужује репрезентацију“, говоркало се и анимозитету „домаћих“ Босанаца према онима из емиграције.
Већински део два од три конститутивна народа никада није прихватио БиХ као своју репрезентацију, херцеговачки Хрвати и Срби из Републике Српске и даље навијају за Хрватску, то јест Србију, а тако васпитавају и своја поколења. За један велики део људи у БиХ фудбалска или ногометна селекција је била разлог оптимизма и начин да се осете грађанима Европе и света. У земљи где демонтрације и протести избијају због празних стомака, а не ради политичких мотива, фудбал је постао нешто лепо што припада свима, без изузетка. Сви би да од њега одломе делић среће за себе, да улпшају сурову реалност балканских касаба. Великан југословенског фудбала Сафет Сушић успео је да именом и ауторитетом направи лепак који је од добрих играча направио конкурентан тим. Из једне релативно лаке квалификационе групе, Змајеви су у великом стилу визирали пасоше за Бразил и коначно је направљен тај искорак који се годинама чекао. Нико им ништа није поклонио, све су заслужили на терену и с правом су данима славили историјски резултат.

ПАПЕТОВИ МЛАДОБОСАНЦИ
Сушић је успевао да све држи под контролом. Одиграо је и веллику улогу у "национализацији" играча из неких других земаља. Костур и онако снажне екипе је ојачан "странцима" Хајровићем, Бичакчићем, Колашинцем, најављује се и пасош за талентованог Стандардовог дефанзивца Дина Арсланагића... Још неке битке ван терена је војевао Сушић, као на пример ону за Немању Гудеља, али није из сваке изашао као победник. Ипак, када се подвуче црта, успео је да уради много и на том пољу.
Одлазак у Бразил је од БиХ направио магнет за неке фудбалере без јаког имена и преизмена, па би данас многи менаџери радо навукли дрес Змајева својим клијентима у жељи да им подигну цену.
Јавна је тајна да неки од фудбалера с другим пасошима на почетку нису били баш најбоље прихватани од староседелаца у репрезентацији, али и ту је Сушић одрадио лавовски део посла и успео да их уклопи.
Све што је Папе радио четири године, могло би да се због "балканског синдрома" сруши у Бразилу као кула од карата.
Али постоји и теорија по којој је добро што су се догодиле ове трзавице. Тачније, десиле су се на време. Боље сада, него на Мундијалу. Времена да се ствари испеглају има довољно. Неке карте су се отвориле и како рекоше у ФС БиХ: "Проблеми у репрезентацији постоје, али радимо на њиховом решавању".
Ова генерација репрезентативаца ће за сва времена остати уписана у историју тамошњег фудбала. Већ су довољно урадили. Квалитет су имали и у претходним квалификацијама, али не и исти дух и атомсферу. Успели су да надвладају личне несугласице и заједно се докопају успеха. Свима би у интересу било да у Бразилу направе корак даље.
Услови за то постоје – играчки кадар и ривали у групи.

СВИ У НАПАД!
Босна и Херцеговина има репрезентацију која може да игра с већином ривала. Иако су једини дебитант у Бразилу, по индивидуалном квалитету су јачи од многих репрезентација које ће се наћи у Бразилу.
Костур екипе је мање-више исти као у претходних неколико година. Позиција голмана која је раније била рак-рана, решена је фантастичним Асмиром Беговићем који је један од најбољих младих голмана Европе и који је на дужи низ година зацементирао место међу стативама.
На помену босанско-херцеговачког тима, свима на памет прво пада офанзивни арсенал екипе, али и рупе у дефанзиви. Последња линија је можда и највећи проблем екипе. На једној штоперској позицији је неприкосновен капитен Спахић. Има огромно искуство, али није тип играча који улива самопоуздање, јер су његови киксеви умели често да коштају екипу. И такав Спахић је бољи део штоперског тандема у којем је други део Ермин Бичакић који Бразил дочекује после лоше сезоне у Ајнтрахту из Брауншвајга. Позиција десног бека је такође проблематична јер за њу конкуришу неубедљиви Мујџа и Вршајевић. Сушић је са "Немцем" Сеадом Колашинцем решио место у одбрани уз леву аут-линију где је силом прилика морао да користи Салиховића и Лулића који се много боље сналазе у офанзиви. У везном реду је велика концентрација квалитета. Пјанић је израстао у играча светске класе, Мисимовић и Салиховић могу да организују игру и завезаних очију, а ту је и Харис Медуњанин – момак топовског шута. На први поглед чини се да овом креативном везном реду фали једна радилица. Мишић и плућа на средини терену који би одрађивали прљавији део посла. У нападу су већ годинама прве звезде. Един Џеко и Ведад Ибишевић. Некада је Ибишевић био миљеник босанских навијача када се појавио у Хофенхајму, али се касније повредио, а Џеко је експлодирао. Обојица у солидној форми дочекују Бразил и Сушић зна шта може да очекује од њих. По условом да Џека не сломи огроман притисак, који је делом навукао и неким сопственим поступцима. Клупа је поприлично "танка", састављена од играча који не играју битне улоге у својим клубовима и то у многоме сужава Сушићу могућности за маневрисањем.

ГАУЧОСИ ПРЕСУЂУЈУ
Жреб им је доделио Аргентину, Нигерију и Иран. Јасно је да су Гаучоси највећи фаворити у групи и да Меси и другари релано могу до све три победе. БиХ Змајевима остаје борба с Нигеријом и Ираном. Гледајући имена играча, имају јачи састав и од нигеријских Супер Орлова који су актуелни владар афричког континента. Имена Џека, Пјанића или Беговића, уливају више сатрхопоштовања него ли имена Микела, Мозеса или Еменикеа. Не треба трошити речи на то да ће Џеко и компанија бити апослутни фаворити против Ирана који може да се похвали тек неколицином мање-више анонимних фудбалера који играју у Европи.
Лоша ствар за БиХ је што први меч игра баш против Аргентине и што епилог тог меча може да одлучи какво ће лице Сушићева екипа показати у наредне две, много важније утакмице. Аргентинци имају менталитет немилосрдног тима који када осети крв рањеног ривала воли да пуни мрежу до врха. Ми у Србији најбоље знамо како смо се провели против Гаучоса на СП 2006. или Олимпијским играма две године касније. Ако Меси и компанија експлодирају у првом мечу и разгоропаде се, последице тог резултата би могле да нанесу много више штете Босанцима у дуелима против Ирана и Нигерије. Ако им глава остане на месту после Аргентине, Змајеви ће имати све у својим рукама и све ће зависити од њих.
Ако прођу групу, касније у нокаут фази је све могуће. Упркос притисцима, бочним ветровима, међусобним трзавицама, Сушић и његови изабраници ће у Бразилу бити препуштени сами себи и својим могућностима. Од њих ће зависити да ли ће после Мундијала бити јунаци вицева са Босанцем у главној улози или ће у домовини бити дочекани као хероји нације којој крче црева.

ПЕТКО ЈЕ ВОДИО СИНА, А ПАПЕ – СИНОВЦА
У демонтрацији моћи и ауторитета, Сушић изгледа упада у исту замку која је пре осам година "сломила врат" тадашњем селектору Србије и Црне Горе Илији Петковићу. Дотадашњем команданту Петку се цела Србија сручила на главу када је у репрезентацију уврстио сина Душана, Сушић планира да исту ствар уради са синовцем Тином Свеном Сушићем. На страну што Сушић јуниор има квалитет и перспективу, али ипак оно што прво пролази кроз главу навијачима и медијима је да је том играчу селектор рођени стриц. И од те сенке млади везиста Хајдука неће моћи да побегне. Са таквим притиском на леђима, многи се питају колико млади Сушић може да користи националном тиму.

ЈАБУКА РАЗДОРА – ИБРИЧИЋ
Проблеми за популарног Папета су почели после квалификација. Изостављање Сенијада Ибричића са списка за пријатељске мечеве засметало је првој ведети Џеку и капитену Спахићу, што је кулимнирало дебаклом против Египта у којем је Сушић оставио повређеног Џека на терену да му звижде навијачи и на индиректан начин му показао ко је газда у екипи. Ибричић је био дугогодишњи репрезентативац и један од најбољих пријатеља Спахића и Џека. Међутим, клупска каријера му је кренула силазном путањом, а конкуренција у везном реду репрезентације је била све јача. На крају га је Сушић избрисао са списка за пријатељске мечеве и ушао у сукоб са вођама свлачионице.

КЛУБОВИ СУ ПОТПУНО ДРУГА ПРИЧА
По много чему Босна и Херцеговина је атипична земља, па тако и по фудбалу. Ретко где је репрезентативни фудбал толико популарнији од домаћег, клупског као у БиХ. Разлози за то су једноставни: квалитет и традиција! Клупску сцену у старој Југославили је обележила "велика четворка" у којој није било клубова из БиХ. Повремено су Жељо, Сарајево и Вележ играли битне улоге, али никада нису имали ту популарност београдских близанаца Црвене звезде и Партизана, хрватских односно Хајдука и Динама. Управо су БиХ клубови највише изгубили распадом Југославије. Квалитет лиге је на врло ниском нивоу, клубови једва преживљавају, а сарајевским великанима су годинама једини пандан били платежно моћнији херцеговачки клубови. Чињеница да Сушић у Бразил неће водити ниједног играча из домаће лиге најбоље осликава квалитет на БиХ клупској сцени.