Сваки други становник игра неку игру на срећу

За око триста хиљада људи у нашој држави може се сматрати да болују од зависности која је везана за коцкање.

Република Српска 15.12.2013 | 15:31
Сваки други становник игра неку игру на срећу
За око триста хиљада људи у нашој држави може се сматрати да болују од зависности која је везана за коцкање. Србија је после Босне и Херцеговине земља са највећим бројем кладионица и коцкарница по глави становника у Европи. Око три милона људи у Србији игра неку врсту игара на срећу, а сваки пети који свој новац инвестира у случајност може да постане патолошки коцкар. Танка граница између безазлене забаве и скупе болести зависности чини да све већи број људи тражи лечење због зависности од коцке. У сиромашном друштву у транзицији, какво је већ предуго времена и српско, карактеристична је жеља великог дела становништва за лаком и брзом зарадом. То је и један од разлога због којих је коцкање у Србији сваке године у порасту. За око триста хиљада људи у нашој држави може се сматрати да болују од зависности која је везана за коцкање, болести која се лечи теже и од зависности од дроге. Све је већи број и жена и малолетника који се коцкају и пријављују да би се излечили. Мада је малолетницима улаз у коцкарнице забрањен, а објекти игара на срећу морају од школа да буду удаљени најмање 200 метара, већина патолошких коцкара почела је да се коцка у малолетничком добу, чак и у основној школи. Коцкарницама и кладионицама, као традиционалним местима намењеним коцкању, све више се придружују и нова попришта игара на срећу, у чему велику улогу има интернет. Болест зависности настаје онда када игра више није само добра забава, на коју се троши унапред одређена и издвојена сума новца, већ када тај новац у рукама играча губи своју реалну вредност и постаје само средство које омогућава играчу да остане “у игри” колико год је могуће дуже. Зато и није изненађујућ, наизглед шокантан податак, да постоје људи чији се дугови због коцкања мере у стотинама хиљада евра. Како каже психотерапеут Јасмина Лековић из Центра за превенцију и лечење патолошког коцкања “Живот није игра“ из Новог Сада, особа која је зависна од коцке не може да контролише импулс за коцкањем и онда улаже све већи новац како би добила задовољство које је раније имала са много мање новца. - Оно што је заједничко особама које се патолошки коцкају јесте да не толеришу непријатност, што значи да, када осете неке непријатне емоције, они беже од реалности у коцку, односно беже у коцкарнице како би се тамо опустили и добили неку дозу задовољства и тренутне среће – каже Лековићева. Милош је у својим двадесетима и “много воли да се коцка”. Све је почело пре седам година, прво на слот апаратима, а када су га они “сморили”, почео је да игра и рулет. - Коцкање изазива неку врсту адреналина у мени… Једноставно, не размишљам о другим стварима. Јако ми је занимљиво да седим ту са тим људима, да причам, да ставим чип у тај неки број и да, ето, чекам да падне куглица и да видим шта ће бити - каже он. На питање о највећем губитку, кроз смех одговара: “Највећи губитак ми је био негде око 700 евра, али сам и добијао много пара. Све у свему, коцкари су увек у минусу.“ Милош још увек мисли да може да контролише коцкање, а када не би могао, потражио би помоћ: “Мислим да то јесте зависност, али за разлику од дроге може да се контролише. Зависи колика ти је сума новца. Ја бих рекао колико пара толико музике.“ Психоерапеуткиња Ивана Павловић из Центра каже да на основу рада са пацијентима може да каже да је код неких озбиљнијих случајева зависности од коцке потребно минимум шест месеци да би особа успоставила стабилну апстиненцију, а више година терапије да би била потпуно излечена. - У почетку радимо на томе да особа сагледа добитке и губитке, шта је добијала коцкајући се, а шта је губила и гледамо да ти губици превагну, где особа постаје свесна да је у проблему. Они углавном у почетку нису свесни да су у проблему. Они мисле да су тренутно погрешили и да ће се извадити, па ће наставити даље. Радимо на томе да особа промени неке навике, да се бави здравијим начином живота, да ту енергију каналше на друге активности, као што су хоби, спорт, или нешто треће што је друштвено прихватљиво – објашњава Павловићева. Особе које патолошки коцкају најчешће почну да користе и неке психоактивне супстанце, а није редак случај да, у потреби за новцем који би искористили за коцкање, почине и различита кривична дела. Крађе, проневере, фалсификовања и злоупотребе службеног положаја нису ретки случајеви код особа које су зависне од коцке. Алармантно је и то да је Србија после Босне и Херцеговине земља са највећим бројем кладионица и коцкарница по глави становника у Европи. Зато је и покренута акција којом се заговара “одговорно коцкање”, односно препорука да људи у кладионице и коцкарнице одлазе да се забаве и друже, а не да зараде новац. Концепт који заговарају познати ланци коцкарница и кладионица у Србији делују првенствено пост фестум, јер се из године у годину повећава и број оних који се коцкају, али и број оних који потраже лечење.

Коментари / 0

Оставите коментар