Има ли спаса америчкој демократији

Сада постоје две Америке.

Република Српска 06.11.2013 | 06:59 Сада постоје две Америке. Штавише, у неслагању су острашћене и неспремне на компромис и не маре за последице по САД Винстон Черчил је имао два чувена цитата о демократији као политичком систему. Први да је демократија најгори облик владавине ако се изузму сви остали досад испробани. Други да је најбољи аргумент против демократије петоминутни разговор с просечним бирачем. Провео сам цео професионални век подржавајући амерички концепт демократије широм света и пошто су јој алтернативе, чинило се, биле комунистичке диктатуре или друге сурове ауторитарне владавине, прихватио сам ову „религију” демократије без икаквих сумњи. Данас сам веома забринут због дешавања у Сједињеним Државама за последњих дванаест година. Амерички демократски систем је у невољи. Без значајнијег исправљања курса, последице за америчке грађане и остатак света биће озбиљне. Недавна блокада владе и опасност од банкрота најновија су звона за узбуну. Сада постоје две Америке. Две стране имају различите ставове о абортусу, правима хомосексуалаца, контроли оружја, имиграцији, потреби за новим пореским приходима, величини владе, здравственој заштити и расподели прихода. Штавише, у неслагању су острашћене и неспремне на компромис, не марећи за могуће последице за САД. Резултат је да законодавни стуб наше демократије не функционише. Умерени републиканци губе на међуизборима од страначких екстремиста. Јаз између две стране никада није био дубљи за мог живота, ни горчина између њих тако велика. За успешну кандидатуру за неку важнију јавну функцију потребно је на десетине милиона долара, а за председничку преко милијарду. Прикупљање тог новца за наше законодавце постаје посао с пуним радним временом, а сви велики донатори очекују награде за свој допринос. Осим тога, иако су лобисти увек били саставни део Капитола, њихов значај, присуство и моћ да утичу на владу и Конгрес никада нису били већи. Када велики број земаља закључује да морају да одвоје астрономске суме за лобистичку фирму да би обезбедили потребне састанке и разумевање за своје интересе, јасно је да смо у невољи. Везани смо за систем Изборног колеџа који одлучује о председнику САД и који је створен у 18. веку, са свесном намером да већу моћ да државама с мање становника, тако што ће имати више „делегата” него што заслужују, уместо да председник буде онај који добије укупну већину гласова у целој земљи. Последица овог превазиђеног система јесте да је Ал Гор добио највише гласова, али је изгубио на председничким изборима од Џорџа Буша. Обе странке, али посебно републиканци, злоупотребиле су моћ у појединачним државама да петљају са изборним окрузима у своју корист. На последњим изборима за Представнички дом, Демократска странка је освојила већину гласова, али су републиканци ипак освојили знатно више места од демократа. Крајњи резултат јесте да су бирачи схватили да њихови гласови заправо нису важни. Већина републиканаца у Представничком дому главни је узрок за расуло у управљању које нам се тренутно дешава. Пракса да се сваком закону додају амандмани који дају одређене финансијске подстицаје пројектима у окрузима утицајних законодаваца, сада је саставни део сваког нацрта закона који пролази кроз Конгрес и нешто што се не може контролисати. Од мостова који не воде никуда, преко непотребних борбених авиона и тенкова до музеја и института за које нико није чуо, Конгрес их одобрава како би приволели поједине сенаторе и конгресмене да подрже закон. Правила и обичаји Представничког дома и Сената сада се користе тако да појединцима дају могућност да успоре деловање Конгреса или да му поставе заседу. Да наведем један пример: требало би да 50 или 51 сенатор гласа за неки закон да би прошао. Али ако се један сенатор успротиви и стави закон „на чекање”, за усвајање је потребна „супервећина” од 60 гласова. Пошто демократе имају већину сенатора, али мање од 60, немогуће је да уопште изгласају било који закон без подршке неколико републиканаца. То се у већини случајева неће десити. Пошто национални законодавни систем не функционише, државе појединачно усвајају најразличитије законе које би требало доносити на националном нивоу. Тако је у некима лако, а у другима готово немогуће обавити абортус. Неке државе допуштају илегалним досељеницима да имају возачке дозволе, док их у другим сместа депортују. Марихуана је у неким државама легална, а у другим нелегална. Геј бракове неке државе признају а друге не. Национални план здравствене заштите „Обамакер” у неким државама је потпуно прихваћен, а у другима које контролишу републиканци жестоко оспорен. Укратко, наш демократски систем је у веома озбиљној невољи и не видим у догледној будућности икакве изгледе да се значајније поправи. Још горе је што ретко ко уопште схвата размере проблема. Вилијам Монтгомери