Трећи свјетски рат избија у Азији!

Многи аналитичари успоређују садашњу ситуацију у Азији са климом у Европи уочи ИИ.

Република Српска 27.10.2013 | 18:37 Многи аналитичари успоређују садашњу ситуацију у Азији са климом у Европи уочи ИИ. светског рата, а превладава уверење да је само питање времена када ће тамо експлодирати сукоби у којима се зараћене стране неће устручавати да употребе ни атомско оружје.Комплекс зграда у центру Њу Делхију где су смештене најважније државне институције, од председничке палате до министарстава, опасан је полицијским баријерама и тешко наоружаним чуварима. Рохит Шарма из Индијског института за спољне послове каже: “Индија је држава која је највише угрожена тероризмом. Безбедносне службе процењују да у Индији делује око 800 терористичких ћелија, од маоиста и екстремних муслиманских група до оних које се обучавају у Пакистану. У таквим околностима нити једна безбедносна мера није претерана”. Тероризам је, међутим, само један од проблема индијске националне безбедности. Пуно већу опасност, објашњава даље Шарма, представљају отворене претензије Пакистана и Кине на делове индијског територија. Дуж 4000 километара дуге границе Кина и Индија распоредиле су голему војну силу. Кина је, како тврде у Њу Делхију, довукла 13  бригада и 23 дивизије за брзо реаговање, интерконтиненталне балистичке ракете, саградила три нова војна аеродрома. Индија је с друге стране стационирала 80.000 војника, авионе Сухој 30, далекометне балистичке ракете Агни В домета до 3.500 километара које носе конвенционалне или нуклеарне бојеве главе. Пекинг, међутим, највише брине индијско тестирање ракете домета 5.000 км чији су, кажу, циљеви искључиво у Кини. Индијски војни буџет достигао је 2012. рекорд: чак 48 милијарди долара, а на лагеру је имала до 100 атомских бомби. Кинески војни прорачун пуно је већи и износи 129 милијарди долара, а Пекинг располаже са 240 атомских бомби, од којих је 180 увијек спремно за лансирање. Гомилање оружја Индија и Кина оправдавају потребом заштите територија, а уз то, као велики извозници и увозници, морају контролисати копнене и морске путеве којима се увозе и извозе производи. Иако је пакистански војни буџет готово 8 пута мањи од индијског и износи “само” 6.32 милијарди долара, откад су 1947. Пакистан и Индија стекли су независност, те две државе водиле су због покрајине Кашмир чак четири велика рата, од 1947. до 1949., 1965., 1971. и 1999. Све до данас спор због обостраних претензија на Кашмир извор је непрекидне напетости и пограничних инцидената између те две многољудне нуклеарне силе. Конфронтацију заоштрава војна и политичка подршка коју Русија пружа Индији, а САД Пакистану. У троуглу између Кине, Индије и Пакистана концентрисана је највећа војна сила, због тога је то, у безбедносном смислу, потенцијално најопасније подручје на свету. Кина има 2.285.000 војника, 7950 тенкова, 5048 војних авиона, 901 хеликоптер, 972 војна брода, 63 подморницу, више од 240 стратешких ракета, док Индија има под оружјем 1. 320.000 војника, 3.555 тенка, 170 бродова, 15 подморница, 1.962  борбена авиона, 620 хеликоптера и 100 ракета. Пакистан има 617.000 војника, 3.490 тенкова, 75 бродова, 8 подморница, 1531 авион, 589 хеликоптера и 60 ракета. Индијски министар  спољних послова Салман Кхуршида недавно је малој групи страних новинара објашњавао да се Индија противи трци у наоружању која је почела у Азији. “Веројатно трошимо превише новца на оружје, али ми се морамо заштитити од спољних непријатеља. За разлику од неких наших пријатеља, ми имамо нуклеарно оружје јер смо окружени земљама с атомским наоружањем. Ми смо за свет без нуклеарног оружја, али, понављам, морамо се заштитити”. Нестабилност у том делу Азије још ће се више повећати када се следеће године из Афганистана повуку НАТО трупе. Будући да нико не сумња да ће власт преузети талибани и да нико не зна како ће се они понашати, у Њу Делхију сматрају да ће то додатно дестабилизовати односе у том делу свијета. Осим с Индијом, Кина има отворених територијалних питања и с другим суседним државама. За Пекинг је питање Тајвана, приоритет. Тајван је израстао у респектабилну војну и економску силу, чија трговинска размена с иностранством износи респектабилних чак 526 милијарди долара годишње. Али, упркос свему, Кина никада није одустала од припајања тог острва матици. Због тога траје трка у наоружању између Пекинга и Тајпеја, као и напетости између Кине и САД-а који војно и економски подржава Тајван. Иначе, Њу Делхи и Тајпеи заједно оптужују Пекинг да је почетком године објавио службену карту државног територија Кине у који су били укључени и делови Индије, Северне Кореје, Вијетнама, Тајвана, Јапана и Републике Кореје, што је дестабилизирало цели регион. С друге стране Кина је са правом фрустрирана с обзиром да су јој у ближој и даљој прошлости отети делови њеног територија Кина такође има озбиљан гранични спор с Јапаном око острва Диаоју или Сенкаку, како га зову Јапанци. Та острва од свега 7 квадратних км у Источнокинеском мору, који наводно имају  бројне резерве нафте и гаса, према тврдњама Пекинга, вековима су припадала Кини док их уочи 2. светског рата није окупирао Јапан. Од 1951. острвом је управљао САД, а 1972. га је предао у руке Јапану. У то време Кина је била заокупљена територијалним конфликтима са СССР-ом па није желела отварати и други фронт. Након што је привремено решио проблеме са Москвом, Пекинг је поновно отворио питање Диаојуа.Од тада се у близини тих острва стално догађају инциденти. Иако Американци уверавају Јапан и Кину да су азијска мора довољно широка за обе велесиле, Пекинг је у праву када каже да су острва Диаоју непосредно уз кинеску обалу, а веома далеко од Јапана који има контролу на тим подручјем захваљујући војној подршци САД-а. Војни и политички аналитичари сложни су да је то подручје, уз Кашмир, потенцијално најопасније жариште и да азијско буре барута може експлодирати управо због кинеско-јапанског спора око оточја Диаоју.