Dmitrović: Zašto u Srpskoj nije moguća promjena vlasti!?
Poznati publicista Ratko Dmitrović oglasio se na društvenim mrežama objavom u kojoj iznosi argumente kako to da režimi padaju a u Srpskoj se ništa ne mijenja 20 godina. Prenosimo njegovu objavu sa "iks" naloga:
Republika Srpska 20.11.2026 | 13:00
- Vidim, počele su rasprave na temu, zašto se u Republici Srpskoj ništa ne menja već 20 godina. Kažu, u Srbiji srušen Vučić i njegov režim, ali Mile Dodik i njegovi drže se ko klisurine. Kako? Šta to Mileta/Milu čini neoborivim? Briga o narodu i Republici Srpskoj? "Kaj god", rekli bi u Zagrebu.
Od plemenskih zajednica do danas, odnos vladalaca prema onima nad kojima se vrši vlast, u suštini je isti. Modifikuje ga samo tehnološki razvoj, stepen industrijskog napretka.
Vlast interesuje da narodu bude bolje samo u meri koja će tu vlast učvrstiti. Kao suprotnost-jedinstvena, teško ponovljiva- postojao je onaj Urugvajac, Hose Alberto Muhika. Ali samo kao fenomen i tako ga politička istorija definiše.
Bude muhikizma kod mnogih, ali samo u početku. Kad pozicija vlastodršca počne da luči razne blagodeti, slasti, uživanja, nedodirljivost.. oni prvi zanosti i humanizam tope se u loncu iz kojeg kipi samo nekontrolisana želja za još većom vlašću, po mogućnosti operativno i vremenski neograničenoj.
Ko god dođe na vlast i priča kako je tu zbog naroda, ne verujte mu, laže.
On je tu, pre svega, sebe radi. Narod mu dođe kao sredstvo. Ali, rekoh, ništa novo, svaka vlast je takva i biće takva.
Šta može da je koriguje, drži po nekom vrstom kontrole?
U demokratiji, parlamentarizmu..opozicija. Ništa drugo.
U slučaju Vučića i njegove vladavine, opozicija je bila nikakva; bezidejna, neorganizovana, podeljena sujetama, potkupljiva...Takva nije mogla da ga ugrozi. Onda se dogodilo nešto, u istoriji politike poznato kao "gospodin slučaj", što iznedri novi oblik, novu ideju, vrednost, i sve se promeni. U Srbiji to su bili Nadstrešnica u Novom Sadu i Studentski pokret.
Vratimo se Dodiku.
Ne daj Bože da se u Srpskoj desi neka velika nesreća koja bi, analogijom slučaja u Srbiji, izvela na ulice narod, konkretnije, studente. Ne kažem ovo zbog bunta, već zbog nesreće.
A bunta, narodne bune u Republici Srpskoj neće biti u dogledno vreme. Zbog Dodika? Ne zbog Dodika, već zbog opozicije.
Ako smrt Davida Dragičevića, 2018. godine, nije dovela do smene režima u Srpskoj..šta se uopšte moglo očekivati u godinama nakon toga, pa sve do danas.
Ono što se dve decenije u Srpskoj okuplja pod pojmom opozicija, ne vredi jednog bureka.
Ima ona Šekspirova; Nismo mi ono što mislimo da jesmo, već smo ono što drugi o nama misle. Ko god se u Srpskoj uključi u politiku taj već sutradan ignoriše ogledalo i veruje da ima plave oči, da je zgodan, visok, šarmantan, pametan (posebno to) neodoljiv...Razume se, ovo nije lokalna već univerzalna pojava, posebno na Balkanu.
Dodikova opozicija, ova koju gledamo 20 godina, nije njemu smetnja već njegova prednost. Da ih je sve birao (a neke jeste) ne bi za njega tako pogodne izabrao.
Dodikova opozicija sklepana je od neiživljenih, u velikoj meri iskompleksiranih, pre svega bezidejnih osoba.
Naravno, ima izuzetaka, poštenih i časnih ljudi, ali takvima druga vrsta bukagija ne dozvoljava napred.
Dodikova opozicija misli da je čin samog njihovog pojavljivanja i postojanja dovoljan, da su saopštenja, izjave i nova odela, tvrdnja da je Dodik lopov, vrh političkog delovanja, dovoljnost za promenu.
Dodikova opozicija je, uz ostalo, skup neostvarenih hedonista, neiživljenih sujeta, lenština koje su ulaskom u politiku rešile svoj jedini problem.
A, ideje...? Sve gore navedeno, kad staviš na hrpu, dobiješ tek gnezdo u kojem se 20 godina ništa izleglo nije. Niti će.
A, studenti na ulicama Republike Srpske?
Zaboravite. I da ih bude, ništa od toga.
Plagijati su uvek i samo plagijati.
Видим, почеле су расправе на тему, зашто се у Републици Српској ништа не мења већ 20 година. Кажу, у Србији срушен Вучић и његов режим, али Миле Додик и његови држе се ко клисурине. Како? Шта то Милета/Милу чини необоривим? Брига о народу и Републици Српској? "Кај год", рекли би у Загребу. Од племенских заједница до данас, однос владалаца према онима над којима се врши власт, у суштини је исти. Модификује га само технолошки развој, степен индустријског напретка. Власт интересује да народу буде боље само у мери која ће ту власт учврстити. Као супротност-јединствена, тешко поновљива- постојао је онај Уругвајац, Хосе Алберто Мухика. Али само као феномен и тако га политичка историја дефинише. Буде мухикизма код многих, али само у почетку. Кад позиција властодршца почне да лучи разне благодети, сласти, уживања, недодирљивост.. они први заности и хуманизам топе се у лонцу из којег кипи само неконтролисана жеља за још већом влашћу, по могућности оперативно и временски неограниченој. Ко год дође на власт и прича како је ту због народа, не верујте му, лаже. Он је ту, пре свега, себе ради. Народ му дође као средство. Али, рекох, ништа ново, свака власт је таква и биће таква. Шта може да је коригује, држи по неком врстом контроле? У демократији, парламентаризму..опозиција. Ништа друго. У случају Вучића и његове владавине, опозиција је била никаква; безидејна, неорганизована, подељена сујетама, поткупљива...Таква није могла да га угрози. Онда се догодило нешто, у историји политике познато као "господин случај", што изнедри нови облик, нову идеју, вредност, и све се промени. У Србији то су били Надстрешница у Новом Саду и Студентски покрет. Вратимо се Додику. Не дај Боже да се у Српској деси нека велика несрећа која би, аналогијом случаја у Србији, извела на улице народ, конкретније, студенте. Не кажем ово због бунта, већ због несреће. А бунта, народне буне у Републици Српској неће бити у догледно време. Због Додика? Не због Додика, већ због опозиције. Ако смрт Давида Драгичевића, 2018. године, није довела до смене режима у Српској..шта се уопште могло очекивати у годинама након тога, па све до данас. Оно што се две деценије у Српској окупља под појмом опозиција, не вреди једног бурека. Има она Шекспирова; Нисмо ми оно што мислимо да јесмо, већ смо оно што други о нама мисле. Ко год се у Српској укључи у политику тај већ сутрадан игнорише огледало и верује да има плаве очи, да је згодан, висок, шармантан, паметан (посебно то) неодољив...Разуме се, ово није локална већ универзална појава, посебно на Балкану. Додикова опозиција, ова коју гледамо 20 година, није њему сметња већ његова предност. Да их је све бирао (а неке јесте) не би за њега тако погодне изабрао. Додикова опозиција склепана је од неиживљених, у великој мери искомплексираних, пре свега безидејних особа. Наравно, има изузетака, поштених и часних људи, али таквима друга врста букагија не дозвољава напред. Додикова опозиција мисли да је чин самог њиховог појављивања и постојања довољан, да су саопштења, изјаве и нова одела, тврдња да је Додик лопов, врх политичког деловања, довољност за промену. Додикова опозиција је, уз остало, скуп неостварених хедониста, неиживљених сујета, ленштина које су уласком у политику решиле свој једини проблем. А, идеје...? Све горе наведено, кад ставиш на хрпу, добијеш тек гнездо у којем се 20 година ништа излегло није. Нити ће. А, студенти на улицама Републике Српске? Заборавите. И да их буде, ништа од тога. Плагијати су увек и само плагијати.
— Ratko Dmitrović (@RatkoDmitrovic) November 20, 2026
(BN) Foto: BN

Komentari / 0
Ostavite komentar