Izbori u nedelju jedinstvena šansa za opoziciju u Srpskoj 

Ovi izbori u Republici Srpskoj jesu zanimljiviji nego prethodni ciklusi zato što se prvi put istovremeno testiraju tri stvari: koliko je SNSD i dalje jak bez Milorada Dodika kao kandidata, da li opozicija može da objedini protestno biračko telo i, možda najvažnije, da li rezultat predsedničkih izbora može da se pretvori u parlamentarnu većinu.

SNSD i dalje ulazi u izbore sa ozbiljnom strukturnom prednošću. Reč je o gotovo dvodecenijskoj kontroli izvršne vlasti, širokoj lokalnoj infrastrukturi, prisustvu u javnim institucijama, velikom broju lokalnih funkcionera, razvijenoj mreži koalicionih partnera i sposobnosti da se kampanja vodi komotno iz pozicije vlasti.

ODIHR je i nakon prevremenih izbora za predsednika Republiku Srpsku ukazivao na neravnopravnost izborne utakmice, zloupotrebu javnih resursa, medijsku prednost vlasti i znatno slabiju vidljivost opozicije, dok je nakon nepravilnosti glasanje moralo da bude ponovljeno na 136 biračkih mesta.

To je važna stvar jer se SNSD ne takmiči samo kao politička stranka. On se takmiči iz pozicije dugogodišnjeg crpljenja svih mogućih resursa. U politikološkom smislu, to je klasična teško dostižna prednost: vlast ima više izvora moći, veću institucionalnu vidljivost, lakši pristup javnosti i mnogo veću sposobnost mobilizacije birača kroz lokalne mreže.

Ili upravo ta dugotrajnost sada proizvodi i slabost. Posle toliko godina vlasti SNSD više gotovo nijedan ozbiljan društveni ili institucionalni problem ne može uverljivo pripisati prethodnicima. Ekonomska stagnacija većine regiona u Republici Srpskoj, odlazak stanovništva, stanje javnih institucija, klijentelizam, korupcija, zaduživanje i politička polarizacija postaju direktno pitanje njegove odgovornosti. 

Druga slabost je mnogo konkretnija: SNSD sada mora da pokaže da njegov politički sistem funkcioniše i bez Dodika na glasačkom listiću. Dodik i dalje ostvaruje snažan politički uticaj, iako više nije predsednik Republike Srpske. To znači da se SNSD nalazi u neobičnoj situaciji: formalno nudi nove kandidate, ali politički kontinuitet i dalje počiva na starom lideru.

To je problem sukcesije. Ako je sistem previše personalizovan, teško je preneti politički autoritet na naslednika. Savo Minić zato nije samo kandidat za predsednika Republike Srpske. On je test da li se Dodikov politički kapital može preneti na nekoga ko nema isti nivo ličnog autoriteta, prepoznatljivosti i simboličke težine.

Upravo tu opozicija dobija jednu od svojih najvećih šansi. Prevremeni izbori za predsednika Republike Srpske pokazali su da kandidat SNSD-a više ne mora automatski da ima komotnu prednost. Nakon ponovljenog glasanja kandidat vlasti pobedio je veoma tesno. To je politički važno jer opoziciji prvi put posle dužeg vremena daje dokaz da predsednička funkcija nije nedostižna.

Međutim, tu dolazi najveća opoziciona slabost: pobediti kandidata SNSD-a nije isto što i smeniti SNSD sa vlasti.Predsednički izbori favorizuju objedinjavanje protestnog glasa oko jednog kandidata. Parlamentarni izbori traže sasvim nešto drugo: disciplinovanu organizaciju, dovoljan broj glasova u svih devet izbornih jedinica, prelazak pragova, osvajanje direktnih i kompenzacionih mandata i, na kraju, najmanje 42 poslanika.

Tu opozicija ima problem fragmentacije.

SDS, Pokret Sigurna Srpska, Lista za pravdu i red, Narodni front i drugi akteri mogu zbirno imati veoma ozbiljnu podršku, ali ta podrška ne mora biti efikasno pretvorena u mandate. Ako nekoliko opozicionih lista ostane oko 2–3%, deo glasova politički postaje gotovo neupotrebljiv za formiranje većine. To je jedna od najvećih prednosti SNSD-a: njegova podrška je stabilnija i teritorijalno ravnomernija, dok je opoziciona podrška češće koncentrisana u određenim gradovima i oko pojedinačnih lidera.

Banjaluka je najbolji primer na prethodnim izborima. Stanivuković može lično ostvariti veoma visok rezultat, ali njegov lični rezultat nije isto što i rezultat njegove liste. To pokazuje da opozicija ima jake pojedince, ali još nije dokazala da može da njihov personalni kapital pretvori u koordinisanu parlamentarnu mašinu na nivou cele Republike Srpske. Možda ovi izbori to promene.
To je možda i najveća razlika između SNSD-a i opozicije: SNSD ima sistem, opozicija ima više centara popularnosti.

Za opoziciju je prednost to što postoji veliko biračko telo koje želi promenu. Ali negativno glasanje – glasanje protiv SNSD-a – mnogo je lakše objediniti na predsedničkim izborima nego posle izbora u jednu stabilnu vladu. Među biračima je moguće biti protiv iste vlasti iz različitih razloga. Među partijama posle izbora mora postojati saglasnost o premijeru, raspodeli resora, ekonomiji, odnosu prema Sarajevu, Beogradu, EU, OHR-u i nizu drugih pitanja.

Zato je realna prepreka opoziciji ne samo SNSD nego i pitanje: da li oni koji žele da smene SNSD zaista žele da vladaju zajedno?

Tu će posebno važnu ulogu imati male i srednje partije. Ako jedan blok ostane na 38, 39 ili 40 poslanika, stranka sa tri ili četiri mandata može postati odlučujuća. Zato ove izbore ne treba čitati samo kao duel SNSD–SDS ili Minić–Blanuša. Treba gledati i šta se događa sa US, SP, DEMOS-om, DNS-om, SPS-om i drugim manjim strankama. U tesnom parlamentu upravo one mogu imati disproporcionalno veliki pregovarački značaj.

Posebna tema je i integritet izbora.

Posle prevremenih izbora, kada su rezultati poništeni na 136 biračkih mesta, pitanje izborne administracije više nije tehničko nego centralno političko pitanje. Od novih izbornih tehnologija očekuje se da deo problema smanji. Međutim, biometrija i skeneri ne mogu rešiti zloupotrebu institucija, medijsku neravnopravnost ili klijentelističke odnose. Oni mogu poboljšati brojanje, ali ne mogu sami proizvesti ravnopravnu političku utakmicu.

I međunarodni kontekst je veoma specifičan.

Dodik i Minić su neposredno pred izbore otišli u Moskvu, gde su se sastali sa Vladimirom Putinom, što pokazuje da vlast i dalje koristi međunarodne odnose kao deo domaće političke legitimacije. Želeli bi da sebe predstave kao dobre i sa Rusijom i sa Amerikom. Istovremeno, odnos prema EU, OHR-u i institucijama BiH ostaje deo domaće političke mobilizacije.

Tu SNSD ima proverenu strategiju: kada je ekonomsko ili institucionalno pitanje nepovoljno, kampanja se može premestiti na teren identiteta, nadležnosti, Sarajeva, OHR-a i odnosa sa velikim silama. To je za opoziciju težak teren, jer mora da kritikuje vlast bez toga da bude predstavljena kao slabija u zaštiti interesa Republik Srpske.

Zato su ovi izbori posebni ne zato što je promena izvesna, nego zato što su neke od najvažnijih pretpostavki dugotrajne vlasti SNSD-a prvi put istovremeno pod pritiskom.

Nema Dodika na glasačkom listiću.

Predsednička trka se pokazala kompetitivnom. Opozicija ima nekoliko veoma popularnih pojedinaca. Postoji zamor dugotrajnom vlašću. Izborna tehnologija se menja. Ali SNSD i dalje ima ono što opozicija tek pokušava da izgradi: teritorijalno rasprostranjenu organizaciju, kontrolu velikog dela institucionalnih resursa i razvijen postizborni koalicioni kapacitet.

Zbog toga bih centralnu tezu ovih izbora formulisao ovako: opozicija danas ima veću šansu da pobedi dominaciju SNSD-a nego da potpuno razgradi sistem vlasti SNSD-a. Ipak, ne treba zanemariti domino efekat u bliskoj budućnosti, ako jedna karika padne. 

Ako želi stvarnu promenu, nije joj dovoljan dobar rezultat Blanuše. Potrebno je da protestni glas pretvori u 42 mandata ili održivu koaliciju od najmanje 42 poslanika. Sve ispod toga može proizvesti politički potres, ali ne nužno i promenu vlasti. A upravo zato će izbori biti zanimljivi: prvi put posle dužeg vremena glavno pitanje nije samo koliko je SNSD jak, nego da je opozicija konačno dovoljno organizovana, koordinisana i složna da iskoristi njegove slabosti i dođe do pobede. 

Za BN TV portal:

Stefan Surlić, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu