Presuda koja kasni 27 godina: Tači i zaboravljene srpske žrtve

Dok se u Prištini odbrojavaju dani do presude Hašimu Tačiju i priprema “marš slobode” za njega i ostale nekadašnje čelnike tzv. OVK, porodice srpskih žrtava odavno su prestale da odbrojavaju.

Njihovo vreme meri se od poslednjeg viđenja oca, majke, brata ili deteta, često u leto 1999. godine, kada je rat formalno već bio završen, srpske snage se povukle, a KFOR i Ujedinjene nacije preuzeli odgovornost da zaštite sve stanovnike Kosova.

Za te porodice 16. septembar nije još jedan datum u dugoj istoriji odnosa Srba i Albanaca. To je datum do kojeg su čekale duže od četvrt veka da neko ozbiljno ispita da li je nasilje nad Srbima, Romima i albanskim političkim protivnicima bilo niz izolovanih osveta ili deo šireg i organizovanog sistema uklanjanja ljudi proglašenih neprijateljima tzv. OVK.

Za porodice otetih, nestalih i ubijenih Srba, proces protiv nekadašnjeg vrha tzv. OVK je možda poslednja prilika da se utvrdi da i zločin nad srpskim civilom ima istu pravnu i moralnu težinu kao zločin nad svakom drugom žrtvom.

Upravo zato ovoj presudi nije moguće pristupiti hladno i navodno neutralno. Neutralnost prema sudskom postupku jeste obaveza; neutralnost prema žrtvama nije. Hašim Tači je nevin dok se eventualna krivica ne utvrdi pravosnažnom presudom. Ali srpske žrtve nisu „navodne“. Njihovi nestanci, otmice, tela i porodice koje još traže posmrtne ostatke postoje bez obzira na to da li će tužilaštvo uspeti da dokaže Tačijevu ličnu odgovornost.

Zločini pred očima međunarodne zajednice

Amnesti internešenel je još 2009. procenio da je oko 800 Srba, Roma i pripadnika drugih manjinskih zajednica bilo oteto, navodno od pripadnika tzv. OVK, pri čemu se većina otmica dogodila nakon juna 1999.godine, dakle posle ulaska međunarodnih snaga.

Još poraznije od samih brojki jeste ono što se dogodilo sa istragama. Savetodavni panel UNMIK-a primio je oko 250 pritužbi porodica nestalih, pretežno kosovskih Srba koji su verovali da su njihove bližnje oteli pripadnici tzv. OVK. U pojedinim slučajevima UNMIK nije mogao da pokaže ni da je istraga ikada pokrenuta. EULEKS je kasnije nasledio 1.187 predmeta ratnih zločina koje UNMIK nije istražio.

Zato osnivanje i rad Specijalizovanih veća nije dokaz da je međunarodna zajednica rešila da se suoči sa svim zločinima počinjenim na Kosovu. Naprotiv, taj sud je priznanje da su UNMIK, EULEKS, kosovske institucije i međunarodni pokrovitelji novog poretka prethodno potpuno zakazali. Da su redovne institucije na vreme istraživale otmice, štitile svedoke i procesuirale odgovorne, ne bi bilo potrebno da se petnaest godina posle rata osniva sud sa sedištem u Hagu i međunarodnim sudijama.

Za šta se Tačiju zaista sudi

Specijalizovana veća jesu formalno deo pravosudnog sistema Prištine, ali imaju uzak vremenski i predmetni mandat, međunarodno osoblje i sedište u Hagu. Njihova „specijalizovanost“ zato nije samo pravna osobenost. Ona je istovremeno i ograničenje: ovaj sud neće ispitati sve zločine nad kosovskim Srbima, već samo one obuhvaćene konkretnim optužnicama i povezane sa njegovim mandatom.

Tači, Kadri Veselji, Redžep Seljimi i Jakup Krasnići optuženi su po deset tačaka. Šest se odnosi na zločine protiv čovečnosti: progon, zatvaranje, druga nečovečna dela, mučenje, ubistva i prisilne nestanke, a četiri na ratne zločine — protivpravno hapšenje i zatočenje, okrutno postupanje, mučenje i ubistva. Tužilaštvo tvrdi da su dela izvršena od marta 1998. do septembra 1999. na Kosovu i u delovima severne Albanije, nad Srbima, Romima i Albancima proglašenim saradnicima ili političkim protivnicima tzv. OVK. 

Prema navodima optužbe, zločini su obuhvatili približno 407 zatočenika, od kojih su najmanje 102 ubijena. Među javno identifikovanim žrtvama nalaze se 51 Srbin, 23 Albanca i jedan Rom. Tužilaštvo je za svakog od četvorice optuženih zatražilo po 45 godina zatvora. 

Tužilaštvo pokušava da dokaže da je Tači učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu, pomagao njegovo sprovođenje ili kao nadređeni znao, odnosno morao znati za zločine koje nije sprečio niti kaznio. Odbrana tvrdi da je tzv. OVK bila decentralizovana gerilska organizacija, da centralno rukovodstvo nije kontrolisalo lokalne jedinice i pritvore i da su zločini bili posledica lokalnih osveta i samovolje.

Upravo će odgovor suda na tu tvrdnju biti važniji od svih političkih govora koji će uslediti posle presude. Ako se većina ubistava proglasi izolovanim incidentom, a svaka komanda nedovoljno jasnom, sistem organizovanog nasilja može postojati pred očima svih, dok za njega na kraju niko ne bude odgovoran.

Za srpsku javnost važno je i ono čega u optužnici nema. Specijalizovana veća su godinama neformalno predstavljana kao „sud za Žutu kuću“, ali trgovina ljudskim organima nije deo ovog predmeta. Tačiju se ne sudi ni za sve otmice i ubistva Srba tokom i nakon rata, niti za celokupno nasilje koje je pratilo masovni odlazak srpskog stanovništva. Zbog toga čak ni najstroža presuda ne bi predstavljala potpuno zadovoljenje pravde. Ovaj proces može obuhvatiti samo mali deo mnogo šireg stradanja.

Zašto bi mala kazna bila poniženje

U strogo pravnom smislu, niža kazna može značiti da su sudije odbacile široku tezu o zajedničkom zločinačkom poduhvatu, ali prihvatile odgovornost za manji broj konkretnih dela. Može značiti i da su prihvatile neke optužbe, a odbacile druge, ili da su prilikom odmeravanja kazne dale veliku težinu olakšavajućim okolnostima. 

Ipak, pravno objašnjenje nije isto što i društveno značenje presude. Ako posle 27 godina čekanja, stotina neistraženih slučajeva i gotovo šest godina koje je Tači već proveo u pritvoru kazna bude bliska vremenu koje je odslužio, porodice srpskih žrtava to teško mogu doživeti kao pravdu.

Za njih bi takva presuda bila nastavak iste poruke koju su dobijale od 1999. godine: priznaje se da se nešto dogodilo, ali ne dovoljno jasno, ne dovoljno široko i ne dovoljno ozbiljno da bi odgovornost imala stvarnu težinu.

Mala kazna bila bi posebno bolna ukoliko bi na Kosovu bila proslavljena kao dokaz da je čitava optužnica bila izmišljena i da su nekadašnji rukovodioci tzv. OVK potpuno rehabilitovani. Već samo javno odbrojavanje do presude, uz predstavljanje optuženih isključivo kao nacionalnih heroja, pokazuje koliko malo prostora u kosovskom javnom sećanju ostaje za njihove moguće žrtve.

Povratak Tačija kao pobednika, uz zastave i slavlje, za porodice otetih ne bi bio običan politički događaj, nego još jedno simboličko brisanje ljudi za čiju sudbinu niko nije odgovarao.

Podsećanje na srpske žrtve nije poricanje ili umanjivanje zločina koje su srpske snage počinile nad kosovskim Albancima.

Odgovornost za te zločine mora biti nedvosmislena. Problem je što su zločini nad Albancima postali važan deo međunarodnog opravdanja za intervenciju i izgradnju novog političkog poretka na Kosovu, dok su zločini nad Srbima često gurani u fusnotu, predstavljani kao spontana osveta, pojedinačni incidenti ili neprijatna tema koja bi mogla da poremeti poželjnu sliku pobednika i poraženih. Tako je stvorena hijerarhija žrtava u kojoj je jedne bilo politički potrebno videti, a druge politički korisno zaboraviti.

Zato 16. septembra neće biti dovoljno pogledati samo broj izrečenih godina. Moraće da se pročita šta je sud utvrdio o postojanju organizovanog progona, ulozi rukovodstva tzv. OVK, komandnim strukturama, zatočeničkim mestima i sudbinama konkretnih ljudi. Presuda je prvostepena i na nju će moći da se žale i tužilaštvo i odbrana, ali će njena politička poruka biti poslata istog dana.

Za srpske žrtve ovaj proces je stigao poslednji, obuhvatio samo deo zločina i ostavio većinu mogućih počinilaca bez imena. Ako se završi kaznom koja će biti tek simbolična, poruka neće biti samo da je Tači dobio malo godina. Poruka će biti da su životi njihovih najbližih konačno ušli u sudnicu, ali ni tada nisu bili dovoljno važni da bi pravda zaista stigla.

Za BN TV portal:

Stefan Surlić, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu