Aleksandar veliki, niko kao on!

Selektor najboljih košarkaša srbije ostvario ono što nije uspeo niko pre njega. Đorđević je prvi igrač i trener u istoriji koji ima odličja sa OI, SP i EP.

Košarka 18.09.2017 | 07:00 Kada je tadašnji selektor SFRJ, Krešimir Ćosić, uvrstio Aleksandra Đorđevića na spisak putnika za Evrobasket 1987, “nesvesno” je ispisao prvu veliku stranicu u igračko-trenerskoj karijeri jedinstvenoj otkad se košarka igra na evropskom tlu.

Atinski vulkan iz 12. juna 1987, pred oko 17.000 gledalaca, u kom je Grčka pobedila SFRJ 81:77, nije progutao Sašinu želju da dva dana kasnije sa osam poena učestvuje u pobedi nad Španijom (98:87) i osvoji prvu veliku medalju. Bezmalo dva meseca kasnije stigla je i druga, najsjajnija, sa juniorskog SP u Bormiju.

Ali, onda ne njegovom voljom, usledili su izostanci iz nacionalnog tima, sve do 1991, kada se prvi put popeo na evropski tron. Nije tada bio među glavnim akterima. Ali, jeste manje od godinu dana kasnije, u Istanbulu.

Trojkom u poslednjim sekundama finala Kupa šampiona ušao je u srca navijača Partizana za sva vremena, da bi tri godine kasnije, u Atini, sa devet trojki, odnosno 41 poenom (rekordom finala Evrobasketa) vratio Jugoslaviji ono što joj je 1993. oduzeto sankcijama i tako zakoračio u srpsku večnost.

Ostavio je javnosti da ga slavi, a on nastavio da niže uspehe, olimpijskim srebrom 1996, pa evropskim zlatom 1997, od koga je, čini se svima nama slađa ona trojka protiv Hrvatske, u prvom zvaničnom meču dve selekcije posle krvavog rata, pa svetskim zlatom 1998.

Iako je u Atinu otputovao povređen, praktično bez treninga, maestralno je odigrao, po minutima minijaturne ali po učinku velike role u četvrtfinalu, polufinalu i finalu koje je, nažalost, ispostaviće se, bio poslednji njegov meč u nacionalnom dresu.

Punih 15 godina je trebalo da se vrati u reprezentaciju. Ne na parket, nego pored aut-linije, kao selektor. I odmah je nastavio uspešan niz. U Španiji je na svetskom kupu osvojeno srebro, ali što je možda mnogo važnije, svoje igrače i naciju zarazio je pobedničkim duhom. Ta neverovatna epidemija nije klonula ni posle čudne polufinalne utakmice na Evrobasketu 2015, jedinom reprezentativnom takmičenju s kojeg se kući vratio bez medalje.

Srebrom u Riju, u koji je Srbija otišla “okolnom” stazom, preko kvalifikacija, stigao je na korak do večnosti, jer mu je u tom trenutku nedostajala samo “selektorska” medalja sa EP, da bi postao prvi igrač i trener u istoriji koji ima odličja sa sva tri velika takmičenja.

Mnogima je ona posle silnih otkaza zbog povreda i ličnih razloga, pred ovogodišnji put u Istanbul, izgledala predaleko. Dok su svi sažaljevali “orlove”, a neki i likovali, jer će na Evrobasket bez sedam srebrnih iz Rija i Bjelice, Đorđević i igrači su radili, verovali u sebe, kvalitet...

Na kraju, taj prag večnosti, u kojoj nema niti jednog trenerskog, niti igračkog velikana, u kojoj je on sam, jedan jedini, prekoračio je, ma preleteo, u polufinalnom duelu sa Italijom...

Đorđević jedini kao igrač i trener ima medalje sa sva tri velika takmičenja. Ujedno, samo je jedan od osmorice stručnjaka koji su osvajali odličja na Evrobasketu, Svetskom kupu i Olimpijskim igrama.

Na čuvenoj listi su još Srbi Ranko Žeravica, Dušan Ivković i Željko Obradović, Hrvat Mirko Novosel, Rusi Aleksandar Gomeljski i Vladimir Kondrašin i Litvanac Vladas Garastas.

(Novosti.rs)