За укидање грба, химне и 9. јануара у Уставном суду БиХ гласале српске судије

Мало је људи којима је позната једна истина везана за рад Уставног суда БиХ, а тиче се Републике Српске, у којој је иначе увријежено мишљење како је Република Српска, тачније судије које је она изабрала, у бројним кључним предметима била прегласавана од осталих судија (бошњачких, хрватских и иностраних) у Уставном суду БиХ.

Пише: Др Милан Благојевић

Међутим, истина о томе је прилично другачија, што говоре подаци које ћу изнијети у наставку. Они ће обухватити само неке од кључних предмета, везаних за високог представника у БиХ, на једној, те грб, химну и Девети јануар као Дан Републике на другој страни.

Могу се навести и други примјери, али ће и они који слиједе у наставку бити довољни за стицање правилне, сада већ и историјске, слике о ономе чему је посвећен овај текст.

Када се ради о високом представнику и томе да ли он има право да у БиХ као држави чланици УН намеће своју вољу као закон, то питање је први пут постављено у поступку пред Уставним судом БиХ сада далеке 2000. године, у предмету тог суда број У-9/00.

У том предмету одлучивало се о томе да ли је високи представник Волфганг Петрич имао право да Босни и Херцеговини наметне свој закон о државној граничној служби БиХ. Тадашње судије из Републике Српске (Снежана Савић и Витомир Поповић) нису довеле у питање нити су ишта написале о томе да Повеља УН и Устав БиХ забрањују било коме, а нарочито појединцу, да своју вољу намеће као закон држави чланици УН.

Умјесто тога, Снежана Савић је у њеном издвојеном мишљењу написала да над актима високог представника Уставни суд БиХ наводно "нема никакву надлежност", док Витомир Поповић, што се види из архива на сајту Уставног суда БиХ, није ништа написао у том предмету. 

И тиме је Савићка, са Витомиром Поповићем који се том њеном мишљењу није противио, као судија из Републике Српске у Уставном суду БиХ послала својеврсну поруку високом представнику да он само настави са наметањем своје воље као закона, кад год жели, а судије из Републике Српске ће опет рећи да оне, односно Уставни суд, нису надлежни да одлучују о томе.

Такво стање, што се тиче поменуто двоје судија из Републике Српске у Уставном суду БиХ, остало је све до истека њихових мандата.

Илустрације ради, навешћу још један предмет у ком је одлучивано о истом питању. Ради се о предмету број У-16/00 у којем је у фебруару 2001. године Уставни суд БиХ одлучивао о закону високог представника о измјени Закона Федерације БиХ о продаји станова на којима постоји станарско право.

И у том предмету Витомир Поповић и Снежана Савић ниједног тренутка нису довели у питање право високог представника да уопште намеће своју вољу као закон држави чланици УН, а камоли да су написали да се таквим понашањем тешко повређује суверенитет БиХ као државе чланице УН, чиме се крше Устав БиХ и Повеља УН.

Судије које су у Уставни суд БиХ дошле из Републике Српске послије Савићке и Поповића имале су другачији, рекао бих за високог представника још повољнији приступ према његовом наводном праву да намеће законе.

Наиме, за разлику од Савићке која се овог врућег питања рјешавала тако што је говорила да наводно није надлежна, чему се никада није противио Поповић, нове судије из Републике Српске су сматрале да су надлежне за одлучивање о томе, али и да високи представник може да нам своју вољу намеће као закон.

Као примјер за то наводим Одлуку Уставног суда БиХ, број У-15/21 од 14. јула 2022. године, којом је поништен Закон Народне скупштине Републике Српске о непримјењивању "закона Валентина Инцка о забрани негирања геноцида у Сребреници".

Тиме је Уставни суд БиХ истовремено одлучио и да је Инцко имао право да нам наметне тај свој закон те да је све то наводно у складу са Уставом БиХ. За такву одлуку Уставног суда БиХ гласали су обојица судија из Републике Српске, то јест и Миодраг Симовић и Златко Кнежевић.

А Златко Кнежевић је у марту прошле 2023. године као судија гласао и за одлуку Уставног суда БиХ, број У-27/22, којом је тај суд одлучио да су наводно у складу са Уставом БиХ амандмани које је Кристијан Шмит наметнуо на Устав Федерације БиХ, као и измјене које је Шмит наметнуо и у Изборном закону БиХ, у октобру 2022. године.

Све то је значило да је Уставни суд БиХ таквом одлуком, са све Златком Кнежевићем судијом из Републике Српске, признао Кристијана Шмита за високог представника.

Занимљиво је да ће и Уставни суд Републике Српске у два наврата, најприје 2021. а онда и 2023. године, размишљати као што је то некада чинила Снежана Савић, и рећи да ни он наводно није надлежан да одлучује о томе да ли високи представник има право да Републици Српској намеће своје законе.

И у доношењу ове двије одлуке, које су усвојене једногласно у Уставном суду Републике Српске, као судија је учествовала Снежана Савић.

Што се тиче првобитног грба и химне Републике Српске, те Деветог јануара као Дана Републике, све њих је укинуо Уставни суд БиХ двјема одлукама (истог броја - У 4/04), од 31. марта и 18. новембра 2006. године. За обје те одлуке су гласале и тадашње судије из Републике Српске у Уставном суду БиХ, а то су тада били Миодраг Симовић и Јово Росић.

Др Милан Благојевић